Nenad Pavković, foto: Natalija JakovljevićNenad Pavković, član Kluba podvodnih aktivnosti „Spartak“, je svetski rekorder u ronjenju na dah. Ovaj mlad i uspešan sportista se ronjenjem bavi već 10 godina i jedan je od najvrednijih i najupornijih u Srbiji, zbog čega je zasluženo poneo titulu Danas-a za najistaknutijeg sportistu grada Subotice u 2021. godini.
Ovaj 23-godišnjak je prvi sportista u Srbiji koji je na dah preronio 200 metara. Bio je šampion i vicešampion Vojvodine i Srbije, a na Međunarodnom Kupu Šibenika osvojio je dve srebrne medalje, i postavio dva nova državna rekorda. Na Svetskom prvenstvu je bio osmi, a prošle godine je zabeležio i četvrti državni rekord i osvojio zlatnu medalju na Kupu u Budimpešti.
Pavković je apsolvent na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Novom Sadu i kako je rekao u intervjuu za Danas, želi da bude trener. Priprema se za državno takmičenje u aprilu i za svetsko takmičenje u junu ove godine u Beogradu.
Kako se rodila vaša ljubav prema ronjenju?
Otac mi je ronilac na bocu i instruktor. Nikada me nije gurao ili forsirao da se bavim ovim sportom, ali mi je govorio da dođem, da probam, i to je tada uvek bilo na bocu. On je 2011. godine držao takmičenje ronjenja na 50 metara bez daha, a ja sam sa 13 godina došao da gledam. Od tri takmičara koja su trebala da nastupe za Spartak, na bazenu u Dudovoj šumi, niko se nije pojavio, pa mi je rekao da uđem da se takmičim – i ja sam ušao. Međutim, tada apsolutno ništa nisam znao o ronjenju. Posavetovao sam se sa nekoliko starijih i iskusnijih momaka. Rekli su mi da se smirim, da obratim pažnju na disanje. Kada sam izronio, nisam prvo pipnuo zid pod vodom nego sam izronio i pipnuo zid. Dobio sam žuti karton i skinuo mi se jedan metar. Mene je to toliko pogodilo da sam se zainatio i rekao mu, „videćeš jednog dana kada budem svetski prvak, onda ćemo razgovarati o ovome“. Nekako mi je to dalo inspiraciju, početnu motivaciju, i ljubav za sportom.
Kako usklađujete fakultetske obaveze sa treninzima?
Na fakultetu mi je ostao još jedan predmet, nakon čega želim što pre da se bacim na spremanje za ronjenje. Meni su se ispitni rokovi često poklapali sa takmičenjima koja su se najčešće odvijala u inostranstvu. Zbog toga sam se često nervirao nedelju dana, hoću li položiti ili neću, a profesori su nam slabo izlazili u susret. Nekako se uvek više guralo fizičko vaspitanje umesto sporta, zbog čega sam bio razočaran nakon što sam upisao ovaj fakultet. Veliki broj ljudi koji trenira upiše ovaj fakultet, a oni su takođe jako puno izostajali sa ispita zbog raznih takmičenja. Gledao sam da se uklopim i da idem na što više predavanja jer sam znao da će mi to pomoći. Koliko mi je bitan sport, toliko mi je bitno i obrazovanje.
Kakvi su sve preduslovi potrebni da bi se neko bavio ronjenjem?
Ovaj sport je jako težak i psihički i fizički. Treba da imate zdrav organizam. Potrebna je jako dobra volja i psihička spremnost i stabilnost. Ukoliko vi niste dobro raspoloženi, ako niste imali dobar dan, ako ste pod stresom, ako ste previše odmorni, to će uticati na to kakav će biti vaš rezultat. Inače, trenutno se rade istraživanja da deca počnu sa treninzima već sa 10 godina, a ne sa 13, kako je sada, i da mogu da se takmiče sa 12 godina, umesto sa 14. godina, kao i da na svetska takmičenja mogu sa 14 umesto sa 16 godina. To se radi zbog toga što postoji mogućnost da uđemo u olimpijski sport. Ako uđemo, onda mora da se otvori i juniorska liga.
Kako izgledaju vaši treninzi?
S obzirom da mi još nemamo olimpijadu, ciljano se pripremamo za evropsko ili svetsko takmičenje koje se najčešće održava jednom godišnje, u junu ili u oktobru. Bazenske pripreme mogu da pomognu za dubinske, radimo ronjenje izdržljivosti, posle se ciljaju samo veliki zaroni. Imamo vežbe za disanje i za držanje daha. Stručnjaci tvrde da jedna prosečna osoba može da izdrži minimalno oko 20 sekundi bez vazduha, ali ja kažem da bi svako realno mogao da izdrži jedan minut, samo da se potrudi. Psiha jako utiče na ronjenje, ako ronim i krenem da razmišljam koliko ja još imam do onoga što sam zacrtao, to je već gotovo. Zbog toga uopšte ne razmišljam o tome da ću da ronim, nego da sam otišao na more i da ću da ronim u dubini, ili dok ronim, ponavljam u svojoj glavi neku pesmu koju sam pre toga slušao na bazenu. Od 2011. godine redovno sam trenirao u klubu. Početkom 2015. godine sam upoznao Branka Petrovića, svetskog prvaka u statici, u držanju daha, 2016. sam ušao u reprezentaciju, pa sam neko vreme trenirao sam, a od 2019. godine Boris Spajić me trenira za bazen, a imam i trenera za teretanu.
Šta vam je najveći problem prilikom treninga?
Moji pokreti su već automatizovani, i važno je da skrenem sebi misli sa onoga što trenutno radim. Najveći problem je izjednačiti pritisak u ušima prilikom ronjenja, da vaše telo izdrži, jer vazduh dolazi uglavnom iz pluća do 20-30 metara, a posle se koristi posebna tehnika gde imate vazduh u usnoj duplji. To je jako teška tehnika koju stalno treba vežbati, i još uvek je nisam usavršio.
Gde treniraš i koliko Grad Subotica ulaže u ovaj podvodni sport?
Treniram u Dudovoj šumi, a nekada i na bazenu Prozivka. Dok sam bio na Fakultetu, trenirao sam i na Spensu dok je to bilo izvodljivo, a posle sam se vratio kući. Grad Subotica i Sportski savez grada Subotice nam izlaze u susret. Grad ranije nije baš ulagao u ovaj sport, ali je praktično od prošle godine počeo da ulaže sredstva pa je samim tim sada i meni mnogo lakše da treniram i da se pripremam za takmičenja.
„Blek aut“
Kako vi trošite kiseonik, stvara se sve veća količina ugljen dioksida, dok se otkucaji srca i pritiska povećavaju, zato što nema dovoljno kiseonika, i onda on ubrzava ceo organizam. Kada dođe velika količina ugljen dioksida u mozak, onda padate u nesvest. Ako ostanete smireni, onda nećete imati ovakav problem, ali se sve to odvija u našem mozgu koji je jedan od „najsebičnijih“ organa u našem telu koji zahteva sve samo za sebe. Tada dolazi do „blek auta“. Dogodilo mi se prošle godine da sam usled pretreniranosti imao sličnu situaciju, ali nikada tokom takmičenja. Došao sam kući premoren, legao da spavam, a u toku noći sam se probudio da ne mogu da udahnem. Prvi put sam se uspaničio, probudio oca, pa mi je on rekao da se smirim. Razmišljao sam o drugim stvarima pa je to prošlo, „prodisao sam“.
Neki kažu da, nećeš znati svoj maksimum ako ne doživiš „blek aut“, jer mogu dobiti „blek aut“ na 50 metara, a sutra na 200. To zavisi od mnogo spoljnih uticaja i okolnosti. Gledam da izbegavam da jedem mlečne proizvode i proizvode od paradajza, zato što stvaraju kiselinu i teško je posle roniti. Pre treninga u bazenu ne jedem tri do četiri sata, a na velikim takmičenjima ne jedem oko 20 sati pred start, pijem samo vodu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
