Nacionalni Siniša i Vučićev stadion: Gde je granica političkog neukusa?

Da li je inicijativa stigla prerano, da li bi Miha više želeo da stadion Crvene zvezde ponese njegovo ime pošto sa nacionalnim timom nije bio ni blizu titula prvaka Evrope i sveta, da li je Jugoslavija imala i drugih reprezentativaca koje je dala Srbija, a koji zaslužuju da njihova dela budu sačuvana kroz imena objekata…

Mogli bi o tome u nedogled da raspravljamo i teško da bi došli do konačnog odgovora, ali oko jedne stvari nema sporenja. Korišćenje žalosti za tek preminulom fudbalskom legendom kako bi se stavila u kontekst najave stadiona koji treba da postane nečiji politički legat je blago rečeno degutantno. Da nije tužna, bila bi smešna najava davanja imena stadionu koji još nije ni počeo da se gradi, a po (u tom momentu) još uvek nesahranjenim fudbalerom.

Možda će predsednik reći da je bio pitan šta misli o toj inicijativi, te da je samo učtivo odgovorio. Sigurno će tvrditi da nije od onih koji političke/marketinške/glasačke ili kako god nazvali te bonus poene žele da grade na slavnim ličnostima. Možda bi ta priča „pila vodu“ da već nismo imali slučajeve „kačenja“ na tuđu slavu kroz ulazak u avion da se pozdrave fudbaleri na putu za Portugal, slikanje sa Monikom Beluči, Žerarom Depardjeom, Stivenom Sigalom…

Da se razumemo, ne razlikuje se naš predsednik po ovome mnogo od svetskih kolega. Isti dan kada je povezao pokojnog Mihu i nacionalni stadion, Emanuel Makron je u Kataru tešio Kilijana Mbapea i delio medalje reprezentativcima Francuske, zajedno sa vladarem zemlje za koga se tvrdi da ne poštuje osnovna ljudska prava.

Međutim, gde je granica političkog neukusa? Mogao je predsednik i elegantno da se izvuče iz situacije, čak i ako su novinari insistirali s pitanjem (mada svi znamo da većina njemu upućenih pitanja ne stiže iz redakcija).

Mogao je na primer kaže: „ne znam za stadion, ali mislim da zaslužuje bistu ispred stadiona Crvene zvezde“ ili „ne znam za stadion, ali mogao bi FSS da ustanovi nagradu koja bi nosila ime Siniše Mihajlovića“ ili „ne znam za stadion, ali mogao bi Grad Beograd da napravi u parku kod Autokomande spomenik kako svojom levicom šutira slobodnjak“…

Mogao je, ali nije. Reklamiranje basnoslovno skupog, još neizgrađenog stadiona, na lokaciji na 30 kilometara od centra grada, na kojoj će nacionalni tim igrati pet ili šest utakmica godišnje, ipak je bilo jače od njega.

Još kad bi se u narodu taj objekat nazivao Vučićevim stadionom, kao što se poslednji beogradski most naziva Đilasovim. To bi verovatno bio pun pogodak za predsednika.