Najteže je bilo u Francuskoj ’99.

Od tada sam nanizao 17 kontinentalnih šampionata, ali prvo koji pamtim, doduše samo po insertima u žurnalima „Filmskih novosti“, jeste ono iz Beograda 1961. kada je Jugoslavija osvojila prvu medalju – srebrnu. U deceniji između 1960. i 1970. sva evropska prvenstva pratio sam na TV tako da moja veza sa košarkom traje skoro šest decenija. Poslednjih 25 godina živim i radim u Španiji, mada ne bih mogao reći da me je (samo) košarka odvela u ovu zemlju već moj celokupni novinarski rad. Ipak, u Španiji sam najviše pisao o košarci – kaže za Danas Vladimir Stanković, doajen košarkaškog novinarstva u Srbiji.

* Da li ste vodili evidenciju koliko ste košarkaških medalja u karijeri „osvojili“ kao izveštač?

– Nisam, ali nije teško prebrojati: tri zlata sa svetskih prvenstava (1990, 1998, 2002), po jedno olimpijsko zlato (Moskva 1980), srebro (Atlanta 1996) i bronza (Los Anđeles 1984), sedam zlata na evropskim prvenstvima (1975, 1977, 1989, 1991, 1995, 1997, 2001), jedno srebro (2009), jedna bronza (1999). Ako nešto nisam zaboravio, 15 medalja sa tri najveća takmičenja. Ne brojim juniorske i balkanske šampionate, univerzijade itd.

* Bilo je uglavnom lepo biti košarkaški novinar, ali je bilo slučajeva da se donose loše vesti. Kada vam je, u tom smislu, u karijeri bilo najteže?

– Emotivno je najteže bilo za vreme Evropskog prvenstva 1999. u Francuskoj. Naša ekipa se spremala u nenormalnim uslovima, dok je Srbija bila pod bombama. Čak je bilo pitanje da li će igrati jer se vodila kampanja da se ne dozvoli učešće. U takvim okolnostima, još sa povređenim Stojakovićem, bronzana medalja bila je veliki uspeh. Rezultatski, najteže sam podneo bruku na Olimpijskim igrama u Atini 2004, 11. mesto od 12 učesnika, a takođe i Evropsko prvenstvo u Novom Sadu 2005. kada se nismo plasirali za završnicu iako smo, na papiru, imali moćan tim.

* Možda je teže od svih lepih trenutaka odabrati nekoliko najlepših.

– Bez konkurencije je Atina 1995, trijumfalni povratak na tron posle trogodišnje izolacije zbog sankcija. Finale sa Litvanijom bilo je nezaboravni spektakl, festival ofanzivne košarke, 96-90. Najbolje finale koje sam gledao. Svaku medalju pamtim po nečemu: onu iz 1975. po Kićinom košu protiv Sovjeta u finišu meča, onu iz Liježa po Kićinoj i Mokinoj „odbojci“, onu iz Zagreba 1989. po brutalnoj dominaciji, onu iz Rima 1991. po tome što je bila poslednja „jugoslovenska“, iako u završnici bez Zdovca, onu iz Atine 1995. po trijumfalnom povratku, ono iz 1997. iz Barselone po igri Saše Đorđevića, MVP prvenstva, ono iz Turske 2001. po superiornosti… Pamtim i srebro iz Katovica 2009. jer je označilo povratak na veliku scenu posle godina stagnacije i nazadovanja. One sa svetskih prvenstava pamtim po dominaciji kvalitetom (1990), bljesku pojedinaca (Đorđević, Rebrača, Bodiroga) 1998, drami sa produžetkom u Indijanapolisu 2002. u finalu sa Argentinom… Olimpijade su posebna priča.

* Inostrane kolege, prirodno, nisu baš blagonaklono gledali na periode dominacije ovdašnje košarke. Kako ste im objašnjavali fenomen naše škole?

– Ne delim to mišljenje, mnogo je više onih koji su se iskreno divili majstorstvu naših igrača i znanju naših trenera. Sigurno je bilo i onih koji su bili zavidni, ljubomorni, ponekad i zlonamerni, ali većina se divila, poštovala duh, ideju u igri, majstorstvo naših asova, autoritet naših trenera. Mnogo puta sam bio u situaciji da objašnjavam „tajne“ jugo-košarke, sistem selekcije, rad sa mladima…

* Nove tehnologije su posao izveštača umnogome olakšale, nije oduvek bilo tako, posebno za novinare i Srbije. Vaš notes je verovatno pun ilustracija na tu temu.

– Danas je lako poslati izveštaj, a nekad je jedino sredstvo bio telefon, pod uslovom da se uspostavi veza. Sećam se časova očaja u Moskvi uz telefon koji satima nije zvonio jer redakcija nije mogla da uspostavi vezu ni preko međunarodne centrale. Slično je bilo i u Bugarskoj, Rumuniji, Albaniji… Teleks je bio korak napred, telefaks ogroman napredak a internet „otkriće veka“…

* Košarkaši i treneri umeju da budu i preosetljivi na novinarske kritike. Da li ste imali slučajeve da su se na vas zbog tekstova ljutili?

– Bilo je takvih slučajeva, ali ne mnogo. Trebalo je da taj uvređeni bude mnogo sujetan da bi se naljutio na mene jer je moja kritika uvek bila odmerena, nadam se i argumentovana, nikada zlonamerna. Trudio sam se godinama da budem objektivan i to mi je pomoglo da ni posle skoro 50 godina u novinarstvu nemam, ili bar mislim da nemam, neprijatelje u svetu košarke. Sigurno nisam sa svima jednako blizak, ali nema košarkaša, trenera, funkcionera sa kojim ne govorim. Ponosam sam što su mi (gotovo) sva vrata otvorena, što i u našoj košarci ali i širom Evrope i sveta imam puno prijatelja i kolega kojima uvek mogu da se obratim za pomoć.

* Evropska prvenstva su se menjala po formatu i po načinu organizacije, nekada su ih igrali vrhunski „amateri“, sada je sve i previše „profesionalizovano“. Očigledan je trend da se, izostankom NBA igrača, verovatno veoma brzo i onih koji igraju pod okriljem EKA, Eurobasket marginalizuje.

– Ne sviđa mi se što će predstojeće evropsko prvenstvo biti poslednje u dvogodišnjem ciklusu. FIBA je napravila novi kalendar i ukinula ritam održavanja kontinentalnih šampionata koji postoji od prvog igranog 1935. Evropsko prvenstvo je oslabljeno neigranjem brojnih zvezda, ali za to su, uglavnom, krive povrede koje su posledica napornih sezona. Ni NBA ni Evroliga ne brane igračima učešće na Evropskom prvenstvu već u kvalifikacijama za svetsko 2019. koje počinju u novembru. Za taj problem se znalo od kada je objavljena ideja FIBA o kalendaru sa „prozorima“, ali problem nije rešen i sada eskalira. Ideja FIBA o propagandnom delovanju nacionalnih selekcija preko utakmica kod kuće je u suštini dobra, ali problem je što nije realna. Bojim se da će sve biti kontraproduktivno, odnosno da će se zbog poremećene ravnoteže kvaliteta za svetski šampionat plasirati neke zemlje koje su, objektivno, slabije od onih koje su kažnjene zato što imaju igrače u NBA i Evroligi. To nije propaganda košarke, nego suprotno.

* Kako vidite šanse Srbije na Eurobasketu u vremenu očigledne izgradnje „novog košarkaškog poretka“? Ko će se najbolje snaći u ovoj „vanrednoj situaciji“?

– Povrede kroje poredak, ali pošto gotovo niko od favorita ne dolazi kompletan situacija je manje-više ista za sve. Srbija je među onima koji su najviše pogođeni jer nama fali više od polovine prve petorke, Teodosić, Bjelica, Jokić. Do izražaja će doći dužina klupe, odnosno kvalitet onih igrača koji su obično popunjavali roster i dobijali minute „na kašičicu“. To je i šansa da se nametnu, da iskoriste svoju šansu. Mislim da je realno da se borimo za medalju, kao i prethodne tri godine na takmičenjima na kojima je ekipu vodio Saša Đorđević. Bar njemu leži Istanbul…