Najuspešniji trener u istoriji reprezentacije Srbije na novom zadatku: Može li Aleksandar Đorđević od Kine da napravi košarkašku silu?

Motivi su jasni, ali je, ipak, za trofejnog i dokazanog trenera u evropskim okvirima, pomalo čudno da je Aleksandar Đorđević rešio da preuzme reprezentaciju Kine čiji su dometi daleko od samog svetskog vrha, a trenutno i azijskog.

Đorđević dolazi na kormilo košarkaške reprezentacije Kine posle plodonosnog mandata na klupi Fenerbahčea i osvojene titule u prvenstvu Turske.

Prethodno je slične rezultate imao i na mestu šefa struke bolonjskog Virtusa (osvojena titula u Seriji A posle punih 15 godina), dok je najveće trenerske uspehe ostvarivao vodeći reprezentaciju Srbije.

Istine radi, sa Virtusom je prethodno bio najbolji i u FIBA Ligi šampiona 2019. i nesumnjivo je jedan od bitnijih protagonista uzdizanja italijanskog velikana do visina koje su blizu onih istorijskih, kada je klub važio za jedan od najboljih i najorganizovanijih na Starom kontinentu (dva puta šampion i u tri navrata vicešampion Evrope).

Koliko god je u trenerskom radu bio kohezivni faktor u reprezentaciji Srbije, negde u istoj meri, gotovo u svakom klubu prolazio je kroz turbulentne periode.

Zahtevan, temeljan, odlučan, čak i strog, mnogi misle i sujetan, mandate provedene na klupi Bajerna i Panatinaikosa verovatno ne pamti kao omiljene stranice u njegovom trenerskom almanahu.

U Virtusu je delovao kao trener koji je pronašao adekvatnu sredinu za rad, stvaranje tima i posledično dolaženje do rezultata. Imao je u svom radu i podršku vlanika kluba Masima Zanetija, a nedvosmislen je bio njegov uticaj da Miloš Teodosić, pri povratku iz NBA, u moru ponuda odabare baš onu iz Bolonje, koja u datom trenutku nije bila ni evroligaška.

Ipak, neulazak u Evroligu, preko Evrokupa (što je bio jedini mogući način) Đorđevića je koštalo posla u Virtusu, baš kao što je u Fenerbahčeu platio ceh, iako ekipu nije sastavljao, jer sa Fenerom nije uspeo prošle sezone da uđe u Top 8 Evrolige.

U međuvremenu, s obzirom na to da tokom leta nije preuzeo nijednu ekipu, vreme je provodio sa porodicom u Milanu.

Do pre samo petnaestak dana njegovo ime dovodilo se u vezu sa potencijalnim naslendikom Ćusa Matea na klupi Real Madrida (navodno su u klubu razmišljali, da usled nešto slabijih rezultata, naprave promenu na kormilu struke, a među vodećim kandidatima bili su Andrea Trinkijeri i Aleksandar Đorđević).

I zbog toga, sama najava njegovog odlaska u Kinu delovala je čudno, a kamoli dogovor dve strane i preuzimanje reprezentacije koja nikada ništa nije uradila u svetskim okvirima.

„Velika je čast biti šef stručnog štaba kineske reprezentacije. Ovo je veliki profesionalni izazov koji prihvatam sa najvišim nivoom entuzijazma. Istovremeno, osećam veliku skromnost i odgovornost. Mnogo posla je pred nama i pokušaćemo da dostignemo najviše moguće ciljeve“, napisao je Đorđević na svom Tviter profilu.

Đorđević je košarkaško ime izgradio pre svega kao fantastičan plejmejker, jedan od najboljih u istorji evropske košarke.

Kao igrač naosvajao se svih dostupnih trofeja i jedino sa reprezentacijom Jugoslavije nije bio olimpijski šampion (ima srebro iz Atlante 1996. godine).

U Partizanu ga sa punim pravom smatraju unikatnim asom i igračem koji će za sva vremena biti „najbolji među najboljima“, s oobzirom na to da je 1992. trojkom uz zvuk sirene crno-belima doneo titulu evropskog prvaka u Istanbulu.

Gde god da je kasnije igrao bio je lider i jedan od najboljih u timu ili reprezentaciji. Jedino gde se kao igrač nije ostvario bila je NBA liga.

Uvodno, vrlo kratko iskušenje imao je u Boston Seltiksima, još dok je Leri Bird bio vodeći as u ekipi, a nešto duže 1996. u Portland Trejlblejzersima, kada je kao 29-godišnjak pokušao da se dokaže u velikoj konkurenciji, ali u tome nije uspeo.

Izvanredno je vodio reprezentaciju Srbije do tri srebra na najvećim svetskim takmičenjima: Evropskom prvenstvu 2017, Mundobasketu 2014, i Olimpijskim igrama 2016. u Riju.

Kritičaru su tada govorili da „srebro ipak nije zlato“ a danas bi isti oni verovanto častili sve goste u kafani kada bi Srbija sa bilo kog takmičenja donela odličje istog sjaja.

Ne samo da je kao selektor ostvarivao vrhunske rezultate nego je brojne igrače promovisao u reprezentativce, izvlačeći iz njih maksimum u državnom dresu (Nikola Kalinić, Stefan Jović, Stefan Birčević, Marko Gudurić, Ognjen Kuzmić).

Svestan da je kao igrač umeo da bude „vragolast“ slične ispade praštao je igračima dok je vodio reprezentaciju Srbije.

Umeo je ponašanjem i verbalnim nastupima da homogenizuje ekipu, motivaciono tako utiče da su na parketu neretko delovali daleko bolje i uigranije nego što je to trebalo da bude na osnovu isključivo košarkaških parametara.

Nisu se u Košarkaškom savezu Srbije baš pretrgli niti udostojili da ga 2019. isprate na način kakav je sigurno zaslužio, ali ga to i nije preterano opteretilo.

Aleksandar Đorđević je iz košarkaške porodice. Opšte je poznato da je njegov otac Bratislav Đorđević jedan od najboljih trenera u istoriji Crvene zvezde.

U decenijski dugom je braku sa Sekom Đorđević, sa kojom ima dve ćerke. Pobornik je roken-rola; u osnovnoj školu je bio vukovac, dok u srednjoj nije mogao u potpunosti da se posveti učenju zbog košarkaških obaveza.

Poliglota je, tečno govori engleski, italijanski i španski jezik. Lako je brzo savladavao iste toliko, da je došao do nivoa da ih govori bez akcenta.

Rođen je 26. avgusta 1967. godine. Detinjstvo je proveo na Novom Beogradu, igrajući basket na takozvanom „Ranču“ ali je kasnije, zbog činjenice da mu je tadašnja devojka, a danas supruga bila sa Zvezdare, dobar deo vremena provodio na Lionu.