Najzad fudbal, onaj pravi

Da, to je bio fudbal kog smo željni. Kvalitetan u svakom segmentu igre i, što je najvažnije, bez kalkulisanja. Igralo se za gol više.

Za Englesku i Argentinu navijam od kako znam za sebe, kada su 1966. igrali u četvrfinalu Svetskog prvenstva navijao sam za „nerešeno“. Danas, Argentina nije to. Tim ne čini pojedinac. Fudbal je timski sport i njemu je igrač ekstra klase samo „plus“ ekipi. Od četiri utakmice, koliko je igrala na ovom prvenstvu Argentina je protiv Francuza odigrala najkvalitetniji meč na ovom šampionatu, ali se još jednom potvrdilo staro pravilo, ne samo u fudbalu – baš onda kada misliš da si dao najviše, ne dobiješ ono što si zaslužio. Kada se sve sabere i oduzme, Francuzi sasvim zasluženo idu dalje.

Urugvaj takođe. Ne igraju spektakularan fudbal, ali se u njihovoj igri tačno zna ko, šta i zašto to radi. Izvanredni su u defanzivi, a u napadu imaju dva velemajstora. Prvi gol je, posle onog Mesijevog protiv Nigerije, najlepši. Predivna akcija. Kavani dijagonalom pronalazi Suareza koji fantastično prima loptu a onda, skoro i ne gledajući, „pogađa“ Kavanija. Tako nešto mogu da urade samo vrhunski majstori. Velika bi šteta za Urugvaj bilo ako Kavani ne bude mogao da igra u četvrfinalu.

I ove utakmice su potvrdile da su Rusi fantastično organizovali ovaj šampionat. Od uslova, kako za igrače tako i navijače, preko odličnih stadiona, ambijenta na njima… ma sve je, za sada besprekorno.