Ne postoji grad sa dva maratona

Postavljeno je mnogo pitanja, neka od njih i suštinska, ali je bilo mnogo više zatrpavanja suštine poluinformacijama, kako to u Srbiji obično biva pojavila se i „druga strana“, što obično dovodi do crno-belog opredeljivanja „za“ i „protiv“. Doskora skoro jednoglasno mnjenje da je Maraton nešto dobro za Beograd, prilično agresivno dovedeno je u pitanje i dignuto na nivo jednog od „ključnih“ problema grada.

Dejan Nikolić, direktor Beogradskog maratona i čovek koji je u toj priči od samog početka, u razgovoru za Danas tvrdi da je odmah posle poslednjeg izdanja koje je po mnogo čemu bilo posebno i rekordno, krenula lavina poluinformacija, neistina i spinova, pre svega o dugovanjima Beogradskog maratona d.o.o ali i o poslednjim atletsko-takmičarskim rezultatima. I da je priča o dugovima potpuno zasenila sve turističke, zdravstvene i obrazovne efekte koje je manifestacija imala.

– Mi ne bežimo od naših obaveza. Ali ti dugovi nisu od juče. Podsetiću na dugove koje je Beogradskom maratonu ostavio grad kada je pokušao da preuzme trku. Od toga smo se oporavili tek 2010. A onda su došli novi problemi kada nam dva značajna sponzora nisu isplatili svoje obaveze u periodu između 2011. i 2015. Protiv jednog je u toku sudski postupak, sa drugim pokušavamo da se dogovorimo, kaže Dejan Nikolić.

Ko su ti sponzori?

– Ne bih pominjao imena jer mi živimo od sponzorskih ugovora i dogovora koje napravimo sa poslovnim partnerima. Ta potraživanja su veća od naših dugova. Kada bi nam samo jedan deo bio isplaćen, mi ne bismo imali više nikakvih dugovanja. I pored toga mi servisiramo naše finansijske obaveze,  održavamo događaje, aktivni smo. Baš je čudno što se u javnosti odjednom toliko insistira na tome, kao da je u Srbiji presedan da se sportske organizacije muče sa finansijama. Beogradski maraton uspešno postoji od 1990. godine i od tada gradi svoju reputaciju. I onda se desi nekoliko napada uključujući ove sada koji namerno ruše njegov kredibilitet. Ako vam neko nešto ne isplati na šta ste računali i što ste stavili u finansijski plan, stvara se domino efekat i dolazite u situaciji da vi onda drugima dugujete. Neki su u tome videli našu slabost, a u pitanju je više žilavost jer smo uspeli da se odupremo i opstanemo. A takve probleme nemaju, recimo, Praški ili Budimpeštanski maraton, jer je tamo razvijena svest koliko su ti događaji značajni za grad.

Koliko vam država u organizaciji finansijski pomaže?

– Ove godine još uvek nismo dobili nikakvu finansijsku pomoć za maraton. Prošle smo dobili od grada, pretprošle od Republike dok četiri godine ranije nismo imali nikakvo finansiranje iz gradske kase.

Iz Atletskog saveza najavili su da će organizovati svoj maraton početkom novembra, već su otvorili postupak prijavljivanja…

– Ne postoji prestonica u kojoj imate dva maratona. Mi sada imamo apsurdnu situaciju da će Atletski savez pokušati da organizuje nekakav maraton Serbian city… Priča o beogradskom maratonu je priča o uspehu a uspeh se ne prašta. Ni iz čega smo napravili događaj koji je postao brend. Trebalo je izgurati ovih trideset godina tokom kojih smo doživeli i inflaciju, sankcije, izolaciju tokom koje je  maraton bio jedini međunarodni događaj održavan u Beogradu, pa bombardovanje…

Kakav je vaš odnos sa Atletskim savezom?

– U ovom trenutku nažalost loš.

Kakav je bio prethodnih godina, šta je pošlo po zlu?

– Imali smo solidan odnos. Pri tome ja sam bio i savezni selektor od 2001. do 2006. U atletici sam 45 godina, i to je moje životno opredeljenje. A šta je pošlo po zlu, to bi trebalo pitati Atletski savez. Verovatno to što žele da organizuju svoj maraton. Jasno je zašto nijedan grad nema dva maratona, teško je na tom polju izgraditi brend i nikom ne pada na pamet da to ruši. Primera radi, ne možete imati dva Bitefa, ili tri Bemusa. Onda se gubi svaki smisao. Ugled Beogradskog maratona je ovih dana urušavan i pričom o navodnim sertifikatima i izbacivanju iz kalendara. Od 50.000 učesnika Londonskog maratona, njih 49.999 ne zanima da li je maraton u kalendaru, kakve licence i sertifikate ima… Njih interesuje kvalitet događaj i zabava. A bilo je ovih dana tim povodom puno spinovanja i poluistina.

Šta je onda puna istina?

– Postoje različiti programski sertifikati, ali činjenica da postoje vrhunski događaji koji ih nemaju govori o njihovom značaju.  Uzmimo na primer kalendar Evropske atletike o čemu se govorilo naširoko. Recimo Londonski ili Berlinski maraton uopšte nisu u kalendaru. Za Beogradski maraton je bitno da ima od 1990. sertifikat Svetskog udruženja maratona i uličnih trka (AIMS), koje je krovno i najznačajnije međunarodno udruženje za maratone u svetu.

Ako na primer takmičar iz Afrike želi da se informiše o Beogradskom maratonu, da proveri organizaciju, bezbednost, kvalitet… koga konsultuje? Koja međunarodna organizacija potvrđuje kredibilitet trke? 

– AIMS.  Kao što sam već rekao, od  50.000 učesnika na Londonskom maratonu njih 49.999 nisu zainteresovani da li je maraton u kalendaru, kakve licence i sertifikate ima… a to su ljudi koji su važni, koji donose dobro gradu i njegovoj promociji.

Da li mislite da je maraton 2018. bio bolji nego 2017, ili 2016,  2015…

– Da, jer je učinio dve stvari – imao je veći broj učesnika (7.300 u maratonu i polumaratonu, i oko 20.000 u Trci zadovoljstva). Sedam dana ranije imali smo dečiji maraton koje su predsednik i potpredsednica AIMS-a ocenili kao događaj od posebnog značaja za razvoj trkačkog pokreta i zdravlja u svetu. Fokus maratona 2018. bio je na što širem obuhvatu i uspeli smo da privučemo različite grupacije stanovništva. Učestvovali smo u nekoliko zdravstvenih kampanja – Rak je izlečiv, Trčim za zdrava pluća, Mama fit, uključili smo osobe sa invaliditetom, imali smo humanitarnu kampanju sa BelHospisom, što su sve velike stvari.  Maraton je postao sjajna platforma za slanje poruke što većem broju stanovnika o važnosti trčanja.

Često je ovih dana postavljano pitanje kredibiliteta maratona u svetskim okvirima.

– Kredibilitet Beogradskog maratona ne dovodi se uopšte u pitanje. Zašto se ne postavlja pitanje kredibiliteta sportskih klubova koji imaju dugove? Nema sportske organizacije koja nema finansijske probleme… Mi živimo taj sportski život u Srbiji poslednjih 30 godina. Zašto je to ispred pozitivnih poruka koje su poslate u svet.

Pominje se rezultat ovogodišnjeg pobednika kao potvrda pada kvaliteta takmičara.

– Uzmite recimo Bostonski maraton, najelitniji maraton u svetu na kome mogu da učestvuju samo oni koji su prethodno ostvarili određene rezultate u datim kategorijama. Ove godine postignuti su rezultati koji su pola sata slabiji u odnosu na prethodnu godinu. I to nikome u svetu nije bilo zanimljivo niti je to bila tema. Da je naš pobednik Kristijan Stošić s tim rezultatom trčao na Prvenstvu Balkana bio bi prvak, zašto je to loše onda za nas? Zašto je loše da domaći takmičari pobede?

Kritikovali su vas i zbog izostanka stranih takmičara, posebno svetski poznatih Kenijaca…

– Ove godine imali smo više stranih takmičara nego prethodnih godina. Da smo imali dva ili četiri Kenijca da li bi to povećalo posećenost? Oni apsolutno nisu bitni za masovnost događaja. Zašto govorimo o rezultatima. U Njujorku nikada ne možete da imate  svetski rekord zbog staze koja nije ravna, kao što nije ni u Beogradu. Isto tako, dan kada je održan maraton bio je izuzetno topao, bilo je 26 stepeni, i to je uticalo na vreme. Ali mi nismo hteli da idemo u takve vrste pravdanja jer, kao što sam rekao, to što je u Bostonu ove godine bilo slabije vreme pola sata nikome ne znači ništa…

Kako vidite maraton 2019?

– Sa velikim optimizmom. Nastavićemo da idemo u istom smeru. Nećemo odbijati učešća stranih takmičara ali ćemo raditi na jačanju i masovnosti trkačkog pokreta u Srbiji.

Trčanje nije posao atletskih saveza

– Trčanje kao pokret razvijalo se van nacionalnih atletskih saveza. U Americi imate na stotine maratona, svetionik je Njujorški maraton, koji ima više zaposlenih od Američke atletske federacije što govori o veličini… Atletski savezi nisu pripremljeni za brigu o trčanju, oni su zaduženi za vrhunski sport, razvoj trenera, regularnost takmičenja… U Holandiji, veoma razvijenoj sportskoj zemlji, imate oko 120.000 atletičara u atletskim klubovima, što je ogroman broj. Međutim imate i skoro tri miliona što učesnika trka, što zainteresovanih za učešće u trkama. Taj broj prevazilazi mogućnosti nacionalnog atletskog saveza – tvrdi Nikolić.

Beogradski maraton nije izgubio licencu

– Preduzeće Beogradski maraton registrovalo je trku Beogradski maraton 1992. kod Svetskog udruženja maratona i uličnih trka (AIMS-a). I od tada mi smo organizatori. Ne postoji nikakva licenca koju je Beogradski maraton imao pa izgubio. Niti nama neko može da oduzme organizaciju. Bićemo organizatori dok god postoji zajednički interes da se održava Beogradski maraton – objašnjava Nikolić.