Neka nova Enrikeova „furija“

Na taj način je ekipa Luisa Enrikea došla do još jednog velikog rezultata budući da je na nedavno završenom Evropskom prvenstvu u fudbalu stigla do polufinala, gde je poražena od Italije nakon penala. Ali, kako je Španija došla do ovakvog uspeha, tim pre što je letos na Olimpijskim igrama osvojila i srebro, izgubivši u finalu od Brazila 2:1 nakon produžetaka?

Decenija patnje “Crvene furije”

Nakon slavnih godina i osvajanja dva evropska i jednog svetskog zlata (2008. – 2012.) pod vođstvom Luisa Aragonesa, odnosno Visentea Del Boskea, Španija je upala u rezultatsku krizu.

Na Svetskom prvenstvu u Brazilu je ispala u grupnoj fazi takmičenja, da bi na Evropskom prvenstvu 2016. i prethodnom Svetskom prvenstvu ispala od Italije odnosno Rusije (nakon penala) u identičnoj fazi takmičenja – osmini finala.

Neretko su i pravi skandali pratili “Crvenu furiju” u protekloj deceniji, a najveći je svakako onaj iz 2018. godine kada je uoči Mundijala u Rusiji selektor Španije Đulen Lopategi dobio otkaz pošto je tamošnji Fudbalski savez saznao da je u pregovorima sa Real Madridom iako je imao važeći ugovor sa Federacijom i iako je trebalo da priprema reprezentaciju za veliko takmičenje. Reprezentaciju je uoči Mundijala preuzeo Fernando Ijero i nije se proslavio na klupi iste pa ju je ubrzo i napustio.

Dolaskom Luisa Enrikea na čelo reprezentacije u julu 2018. godine činilo se da se završio turbulentni period nacionalne selekcije.

Ipak, u novembru 2019. godine Enrike se privremeno povukao iz reprezentacije zbog privatnih problema, a na klupi ga je zamenio dotadašnji pomoćnik Robert Moreno.

Pod njegovim vođstvom Španija nije igrala loše, ali je problem nastao kada se Enrike vratio na klupu reprezentacije. Naime, bivši trener Selte, Rome i Barselone optužio je Morena da je pokušao da mu preotme reprezentaciju i posao selektora i tražio je od tamošnjeg Saveza da mu uruče otkaz, što su čelnici i uradili.

Mediji na Iberijskom poluostrvu su na “nož” dočekali takvu informaciju, ali je Enrike (p)ostao gospodar nacionalne selekcije. Mnogi Španci su negodovali zbog te činjenice, ali ubrzo će ih sve Enrike demantovati.

Gavi i Pedri – Barselonini i španski biseri

Uporedo sa problemima španske fudbalske reprezentacije, svet je paralisala korona kriza. Kovid 19 je otkriven početkom 2020. godine u Kini, a ubrzo je ceo svet ušao u pandemiju iz koje do dan danas nije izašao.

Mnoge privrede sveta su došle na rub kolapsa, a ništa bolja situacija nije bila ni u svetu sporta.

Fudbalska sezona je proteklog proleća bila prekinuta na 3 meseca u većini evropskih liga, a taj finansijski udar je mnoge klubove pogodio do same srži profitabilnosti.

Jedan od klubova koji je pretrpeo najozbiljnu štetu je Barselona, a situacija u Kataloniji je bila toliko alarmantna da je tim sa Kamp Noa morao da se odrekne usluga jednog od najboljih fudbalera u istoriji ove igre – Lea Mesija.

Pa iako još uvek nema svetlosti na horizontu zvanom “Barselona”, dva vunderkinda bi mogla da promene sutuaciju kluba i da od trenutno prezaduženog giganta stvore ponovo uspešan projekat.

Reč je o Pedriju i Gaviju.

Jer, ako je nešto Barselona dobro uradila u proteklih godinu i po dana, to je pronalazak i promocija dva dragulja, Pedrija (19 godina) i Gavija (17 godina).

Pedri je stigao prošlog leta u Barselonu iz Las Palmasa u transferu vrednom 5 miliona evra i u protekloj sezoni je postao standardni član prve postave Blaugrane, a zatim i selekcije Španije, da bi letos na EURU bio nezamenjiv šraf u ekipi Luisa Enrikea, a zatim se našao i u reprezentaciji Španije na Olimpijskim igrama u Tokiju.

Gavi je ponikao u Betisu, da bi sa 11 godina prešao u Barselonu. Tamo je prošao kroz čuvenu La Masiju da bi u ovoj sezoni dobio šansu kod Ronalda Kumana koju je oberučke prihvatio. Njegov talenat je primetio i Luis Enrike i pozvao ga ubrzo u reprezentaciju, a ovaj mu je to vratio fantastičnom igrom protiv Italije.

Nema dileme da su dva tinejdžera budućnost i sadašnjost Barselone i španske reprezentacije i da je vezni red “crvene furije” osiguran u narednih 15 godina.

Primera – jedna od najboljih liga na svetu

U celu priču oko Enrikeove reprezentacije su uključeni i klubovi iz španske Primere, jedne od najboljih liga na svetu, decenijama već, jer su oni baza iz koje selektor Španije crpi igrače.

Glavni problem klubova iz Primere je novac, pošto isti ne mogu finansijski da pariraju ponudama klubova iz ostalih “liga petice”, pa im brojni talentovani španski igrači odlaze iz lige.

Ali, njihov posao u kreaciji kvalitetnih fudbalera je nemerljiv.

Kada pogledamo sadašnju reprezentaciju, vidimo potpis gotovo svih klubova iz La Lige.

Prvi golman “Furije” Unai Simon (23 godine) je golman Atletik Bilbaa, a u tom klubu je proveo čitavu karijeru.

Feran Tores (21) je napadač Mančester Sitija, a zapravo je produkt Valensije i njihove škole fudbala, a u ekipi sa Mestalje se formirao kao fantastičan napadač, da bi ga Pep Gvardiola kupio prošlog leta za 23 miliona evra.

Štoper i napadač Viljareala, Pau Tores i Đerar Moreno su često u prvoj postavi kod Luisa Enrikea, a dvadesetogosišnji napadač Totenhema, Brajan Hil, je izdanak Seviljine škole fudbala.

Napadač Mikel Ojarzabal (24) je dete Real Sosijedada u kome igra čitavu svoju karijeru, a iz tog kluba su često na širem spisku i Mikel Merino (24) i Martin Zubimendi (22).

I Seltin dvojac Fran Beltran (22)  – Brais Mendes (24) je često na širem spisku Luisa Enrikea, pa uz standardne Serhija Buskeca, Đordija Albe, Ajmerik Laporta, Fabijana Ruiza, Kokea, Markosa Ljorentea, Alvara Morate, strateg Španije biva uvek na “slatkim mukama” kad god je reprezentativna “akcija” i odabir igrača za A tim u pitanju.

Velike nade Enrike polaže i u Danija Olma (23) i još jednog bisera Barselone Ansu Fatija (18), a sve češće su u prvoj postavi kapiten i zamenik kapitena Valensije Karlos Soler (24) odnosno Hose Gaja (26), te jedan od najboljh igrača Milana Brahim Diaz (22).

Luis Enrike – tvorac moderne Španije

I sam je Luis Enrike nakon pobede nad Italijom u polufinalu Lige Nacija rekao da ima 40 igrača na širem spisku na koje računa, a ovakva baza pruža snažan zamajac za dalje uspehe “Crvene furije”.

Igrački kadar omogućava Enrikeu da igra “totalni” fudbal, sa visokim procentom lopte u svom posedu, a u fazi napada ima više opcija.

Uglavnom Enrike igra u formaciji 4-3-3, samo zavisi da li u napadu igra sa dva krilna napadača koji prodiru po bokovima, ili sa dva klasična napadača i jednim krilnim, gde jedan klasični napadač ipak više deluje po boku, ali u toj formaciji isti lako može da uđe i u šesnaesterac, pa u takvim situacijama “furija” deluje znatno opasnije po gol protivnika.

Iako je španska selekcija poprilično mlada, ona ima kvalitet za najveće domete, a to je pokazala i ova godina.

Naredne je na programu Mundijal u Kataru, a tamo će mnoge oči biti uperene baš na “Crvenu furiju”.

Veliku revoluciju je strateg Španije uneo pred EURO kada u tim nije pozvao nijednog fudbalera Real Madrida!

I taj potez objašnjava svu hrabrost i viziju koju ima 51-godišnji strateg iz Asturije.

U njegovoj igri lopta brzo ide napred, igrači je se lako oslobađaju i u fazi napada frontalno napadaju šesnaesterac protivnika.

Enrike nema problem da ukaže šansu kvalitetnim fudbalerima i ne gleda iz kog kluba mu koji igrač dolazi, već kako koji fudbaler igra u formaciji 4-4-3 koju je postavio u reprezentaciji.

O njegovoj taktičkoj umešnosti dovoljno govori činjenica da na EURO nije poveo 35-godišnjeg Serija Ramosa, stuba “furije” punih 15 godina.

Okrenuo se podmlađivanju selekcije i umesto vremešnog Ramosa na prvenstvo poveo mladog štopera Barselone Erika Garsiju (20). I nije pogrešio.

Za budućnost reprezentacije je već mnogo učinio, a više nema ni kritika medija u zemlji gde se neuspeh ne prašta, pa se čini da je na pravom putu da Španiju vrati na mesto starog uspeha, na tron svetskog ili evropskog šampiona.