foto:FIBANjegova ljubav prema dresu reprezentacije Španije je takve prirode da uprkos 37. godini života i hroničnim problemima sa povredama nije ni pomišljao da se oprosti od „crvene furije“ posle Olimpijskih igara u Tokiju. Svestan smene generacija, Rudi Fernandez odlučno je pristupio reprezentativnim obavezama, preuzevši ulogu mentora, na primeren način predvodio je četu Serđa Skariola do iznenađujućeg zlata na Evropskom prvenstvu. Ne samo što je bio važan deo sistema, već je novim zlatnim odličjem postao najuspešniji košarkaš u istoriji španske reprezentativne košarke.
Mnogi će za njegov stil igre i način ponašanja na terenu reći da je retko iritantan košarkaš, međutim, gledano kroz prizmu igračkih sposobnosti, nesumnjivo je jedan od najboljih evropskih bekova/niskih krila u poslednjih tridesetak godina.
Povrede su ga verovatno onemogućile da u kontinuitetu bude lider, kako u madridskom Realu, tako i reprezentaciji Španije. Od stopala, preko leđa, pa sve do desnog lakta Rudi Fernandez gotovo svake sezone, u poslednjih desetak godina, mora da prolazi kroz terapije, trpi bolove i prima injekcije.
Kroz slična iskušenja prolazio je i tokom poslednjeg Evropskog prvenstva, na kojem je jedini, uz naturalizovanog Lorenca Brauna, bio reprezentativac Španije jasnog evroligaškog formata. Selektor Serđo Skariolo, pogotovo nakon saznanja da Serhio Ljulj neće moći da nastupi zbog zdravstvenih problema, u njemu je video istinskog lidera i predvodnika jedna nove generacije koja je trebalo da nasledi najbolju u istoriji španske košarke predvođene braćom Gasol, Navarom, Rejesom, Rubiom…
Rudi je mirno i razložno prihvatio da bude rezervna opcija na mestu beka ili niskog krila, predstavljajući sigurno rešenje u momentima kada je trebalo odmeniti neiskusnije i one manjeg košarkaškog kvaliteta nalik Haimeu Fernandezu, Dariju Brizueli, Ćabiju Lopez-Arostegiju.
Nije ni pomišljao na to da smanji intezitet, možda i preskoči koji meč, s obzirom na to da je konstantno morao da igra pod injekcijama.
Njegov izraženi patriotizam, a verovatno i svest o tome da igra istorijski šampionat Evrope motivisali su ga da istraje u nameri da „crvenu furiju“ odvede do najvišeg stepenika na pobedničkom postolju.
Selektor Skariolo ga je čuvao kad god je to bilo moguće, gledao da ga ne optrećuje previše, ali je Fernandez bio opredeljen da se ne štedi. Izgarao je u odbrani, bacao se za svaku „dohvatljivu“ loptu, pogađao za tri poena…
Sličan repertoar imao je i u finalu protiv Francuske. Bila je to njegova peta utakmica za odličje u dresu Španije, po čemu se izjednačio sa Pau Gasolom i Felipeom Rejesom.
Sa starijom Gasolom, odmah nakon pobede nad Nemačkom i plasmana u finale, poravnao se i po broju odličja u nacionalnom dresu (ukupno 11).
Ipak, ono po čemu će zauvek zapamtiti finalni duel u Berlinu, jeste jedinstven uspeh u vidu četvrte zlatne medalje za Španiju na kontinentalnom šampionatu, što niko nikada pre njega nije uspeo da postigne.
Rudi se u prestonici Nemačke pridružio još šestorici veličanstvenih sa četiri zlatne medalje na prvenstvima Evrope, među kojima je i Predrag Danilović.
Više od njih ima samo nekadašnji reprezentativac SSSR-a Genadi Volnov sa impresivnih i teško dostižnih šest najsjajnijih medalja.
Zanimljivo je i to da je Fernandez u finalu prvenstva Evrope postao treći košarkaš u istoriji kontinentalnih prvenstava, počevši od 1995. otkad se vodi takva statistika, sa najviše odigranih mečeva na Evrobasketu – 61. Više od njega, u državnom dresu imaju samo Boris Dijao i Toni Parker, sa po 66 u opremi Francuske.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
