Nenad Golijanin: Kuvanje, čitanje i sunčanje na terasi

Posle prestanka igračke karijere radio je u preduzećima „Branka Dinić“ iz Knjaževca, „Javor“ iz Ivanjice i „Centrotekstil“ iz Beograda.

Osnivač je i suvlasnik Kompanije „Tera Trejd“, a u penziji je od 2014. godine. Svoj penzionerski život u doba korone virusa omeđen strogom izolacijom za starije od 65 godina, organizovao kao da je ceo radni vek bio psiholog ili psihijatar.

Nije mu svejedno što je zaustavljen u svakodnevnim aktivnostima, ali je sam našao način da se izbori s nametnutom teskobom.

– Kada već ne mogu da napuštam mesto stanovanja i idem kuda želim, jer su uvedena ograničenja očigledno bila neminovnost, daj onda barem da uživam u stvarima koje sam i pre rado radio. Samo sada u većim dozama – kaže nam na početku razgovora 71-godišnji Beograđanin.

– Priznajem da u početku ni ja nisam dovoljno shvatao ozbiljnost situacije, ali sam svega jednom izašao iz samoizolacije za ovih dvadesetak dana. I neću više, dok se ne steknu uslovi za to. Kao i velika većina mojih „kolega“, jer penzioneri su uvek prvi tu da zapnu ili podnesu teret kada je neka frka u društvu.

Čoveka bogate funkcionerske biografije, na mestima prvog čoveka OK Partizan, potpredsednika Sportskog društva Partizan, te visokim pozicijama u nekadašnjim Savezima i Olimpijskim komitetima Jugoslavije i državne zajednice Srbije i Crne Gore, bije glas dobrog kuvara.

– Toliko volim i znam da kuvam da imam lični kuvar sa 70 provereno dobrih jela za kašiku i viljušku. Samo što sada nisam u prilici da moju decu, unuke i prijatelje gostim tortama, kolačima, pravljenim korama, pecivom… Krivo mi je što ne mogu da vas poslužim jutros pravljenim pogačicama sa čvarcima, da se sami uverite da ne pričam u prazno kada kažem da sam ozbiljan igrač u kuhinji. Sa  nešto kilograma viška, jer nema šetnje da isprati strast za kuvanjem i uživanjem u hrani.

Osvajač dve igračke titule sa Partizanom bavi se i stanjem svog uma.

– Pre sam čitao knjige, a u samoizolaciji ih „gutam“. Nisam ni znao da čovek može da čita toliko brzo… Desi mi se i dve knjige za jedan dan, nema veze što sam neke od ranije „savladao“, pa im znam kraj. Tu je i sin s preporukama iz svoje velike i zanimljive kućne biblioteke. Malo, malo pa nam uz osnovne potrepštine doturi štiva iz najrazličitijih oblasti. Dobra strana ovolikog vremena u zatvorenom prostoru je i što sam više sa suprugom. Uvek imamo o čemu da pričamo… I skupa se radujemo letnjoj selidbi, jer već neko vreme pola godine provodimo na moru. Do tada nam ostaje sunčanje na terasi.

Za kraj priče Golijanin se pridružuje opštem stavu da u svakom zlu ima nečeg dobrog.

– Na sve se živ čovek navikne, i na zatvor i na bolnicu. Srećom, imam samo ovo drugo iskustvo, kada sam za malo pretekao i u tih 42 dana imao jedan „trenutak istine“. I ovo će proći, a ljudi će se ovako, silom distancirani, podsetiti istinskih životnih vrednosti. Nadam se.