Nesigurni solista ili Lebron Džejms „za siromašne“: Da li je Zvezda sa garantovana dva miliona dolara preplatila Šabaza Nejpira?

Ponosni su bili na Malom Kalemegdanu dinamikom kojom su dovodili proverena evroliogaška imena. Pljuštali su letos potpisi Adama Hange, Rokasa Gedraitisa, Džoela Bolomboja, Majka Tobija… a navijačima su zacaklile oči kada je Šabaz Nejpirs stavio potpis na ugovor sa Crvenom zvezdom.

Delovalo je da je srpski velikan u liku nekadašnjeg NCAA šampiona sa Jukonom dobio kapitalca, neupitnu košarkašku vrednost na kojoj je i građen optimizam da crveno-beli mogu da se nadaju i plasmanu na Fajnal for Evrolige.

Za jednu takvu akviziciju, morali su u Zvezdi i da naprave malu finansijsku akrobaciju i 32-godišnjem košarkašu garantuju primanja od istorijska dva miliona dolara za takmičarsku 2023/24.

Nikada pre Nejpira, nijedan košarkaš koji je nastupao u crveno-belom dresu nije dogovorio primanja u pomenutom, astronomskom iznosu.

Shodno tome, navijači su, potpuno opravdano, očekivali od nekadašnjeg NBA epizodiste u brojnim klubovima da odmah „pušta kišu“ i bude merna jedinica za vrednosti koje nisu ni u dodiru sa bilo kakvim košarkaškim prosekom.

Na žalost simpatizera crveno-belih, uvodne utakmice pokazale su da Nejpir ima više plejmejkerskih nedostataka nego li kvaliteta i da je, uprkos ogromnom iskustvu, „tempirana bomba“ koja može ozbiljno narušiti klupske ambicije i pozvati na odgovornost one koji su, ne samo letos, već od poslednjeg odlaska Dejana Radonjića sklapali ekipe, verujući da čine mala košarkaška čuda.

Defanzivna rupa

Kuburio je sa manjim povredama Nejpir od dolaska na pripreme. Nije ga bilo ni na abaligaškoj premijeri na terenu Igokee, međutim od 5. oktobra i evroligaškog duela sa Asvelom dobio je dirigentsku palicu od Duška Ivanovića i slobodu da organizuje igru srpskog velikana.

Nije se nadao ni dokazani crnogorski stručnjak da će od 32-godišnjeg košarkaša iz Bostona dobiti nesigurnog solistu bez adekvatnog „košarkaškog sluha“ i smisla za igru, veoma nepouzdanog u dramatičnim završnicama.

Bilo je evidentno na osnovu konstitucije, visine i težine (183/79) kao i same snage da Amerikanac ne može biti elitni defanzivac na evroligaškom nivou, ali je malo ko očekivao i da će odmah postati „rupa“ i neko na čijim će defanzivnim limitima rivali zasnivati napadačku koncepciju.

Problem je postajao veći i naročito evidentan u večitim derbijima, kada je u petorci bivao sa Teodosićem ili Jagom dos Santosom. Poroznost je postajala tolika da je Aleksa Avramović delovao kao Supermen ili Lebron Džejms „za siromašne“.

Bez energije, pozitivne drskosti, agresivnosti, snage u duelima Nejpir ostavlja utisak igrača koji generalno nije zainteresovan za odbrambene zadatke, a kamoli za jedan vid žrtvovanja u defanzivi kako bi timska kohezija dobila na smislu.

Večiti derbi kao referenca

Možda bi mu defanzivno statiranje i bilo oprošteno da u napadu predvodi tim kao lider i vanprosečni plejmejker. Kao neko ko je u Crvenu zvezdu stigao sa 32 godine, ogromnog životnog i košarkaškog iskustva, sa jednogodišnjim stažom u ruskom Zenitu, Nejpir ne može da traži standardne izgovore vezano za period adaptacije, uigravanja, razumevanja sa trenerima.

Ni odlazak Ivanovića, odnosno dolazak Janisa Sferopulosa, barem na uvodnim mečevima, nije promenio utisak o Amerikancu, naprotiv.

Vezani večiti derbiji samo su ogololi njegove igračke nedostatke. Nejpir je možda i najbolji dokaz kako statistika zapravo može da bude samo pogrešan trag ka „mišolovki“.

Abaligaški je završio kao najefikasniji pojedinac u redovima Crvene zvezde sa 23 poena i osam asistencija, dok je na evroligaškom imao učinak od 14 poena i četiri uspešna dodavanja.

Uprkos tome, ostavio je utisak jednog od najslabijih aktera najvažnijih utakmica za crveno-bele. Bez osećaja za ritam, takozvani „spejsing“, sa vrlo malo kretnji bez lopte u službi što boljeg protoka i pasa više, postavio se kao centarfor i neko koga najviše zanima sama egzekucija.

Neretko se dešavalo, da kao na basketu, „raširi teren“ i pokuša da u izolacijama dođe do rešenja. Možda su takvi potezi svrsishodni do određene mere, ali nisu primarni i najvažniji u igri jednog plejmejkera evroligaškog ranga.

Nesporno je da Nejpir ima dobru individualnu tehniku, sasvim korektnu mehaniku šuta, međutim kao organizator igre neretko ne oseća ritam, momenat za pravovremeni pas, dok mu je pregled igre takav da mu manjka više povratnih i bočnih pasova kada se u „pik en rol“ uključuje i treći igrač.

Stiče se utisak da više igra za sebe, nego za ekipu i da najbolje ne razume smisao timske igre. Iako je na večeitim derbijima imao ukupno 12 asistencija, upotpunosti ih je devalvirao izgubljenim loptama.

Za nekoga ko bi trebalo da bude lider deluje razočaravajuće da je na dva večita derbija ukupno „prodao“ čak jedanaest lopti od kojih su pojedine bile kao produkt izbijenih u driblingu, prodatih na pasu zbog manjka koncentracije i igranja po automatizmu.

Da broj prodatih lopti u duelima sa Partizanom nije slučajan pokazuje podatak da u Evroligi Amerikanac u proseku gubi čak 3,2 lopte, ubedljivo najviše u ekipi. Bez obzira na to što je sa 14,8 poena najefikasniji igrač u ekipi i što za tri šutira 35 odsto njegova selekcija šuta je takođe upitna.