Neuspeh rukometašica na EP novi dokaz o „umiranju“ ovog sporta u Srbiji

U pitanju su bile rukometašice koje su u samo četiri dana bile i heroine neupućune nacije, ali i tragičarke kojima se zamera sve i svašta, ali pre svega, i direktno i indirektno- kukavičluk.

Ne treba ponavljati da u Srbiji od nacionalnog patosa do euforije i obratno nema ni „pola metra“, devojke pod komandom Ljube Obradovića su otišle na ovo po mnogo čemu „specifično“ Prvenstvo Evrope i poklekle.

Možda i većinskom delu nacije u toj takmičarskoj „tragediji“ najviše je zasmetalo što je ključna utakmica izgubljena baš protiv Hrvatske i to kad je selekcija Srbije slovila za favorite, po rejtingu, i na papiru.

A suština je, naravno, daleko od populističkih tirada.

Rukometašice Srbije nisu otišle dalje na EP u Danskoj iz jednog razloga, a da to nije stručnost jednog od retkih „desperadosa“ domaćeg rukometa sa dokazanim imenom i prezimenom u struci Ljubomira Obradovića i pojedinačni kvalitet igračica.

Uopšteno rečeno, osnovni razlog je što profi rukomet u ovoj zemlji ne postoji, što to nikog ne dotiče i što je i plasman na neko takmičenje rezultat nekih ranijih vremena kad su stasavale sadašnje reprezentativke.

Dakle, biće samo gore u jednomod nekada najtrofejnijih sportova.

Činjenica je da je poraz od Hrvatske posledica potpune psihološke blokade ekipe u poslednjih i odlučujućih 15 minuta utakmice, kada je strah od eliminacije bio jači i od individualnih kvaliteta, i od uigranih akcija, i od autoriteta trenera.

Imperativ pobede obično se najlošije zapati tamo gde fali samopouzdanje, iz različitih razloga.

A selekcija Srbije do dana utakmice prvog kola nije znala da li će u Danskoj uopšte igrati, na meču protiv Holandije gde su dobile više srcem nego znanjem povredila se Andrea Lekić kao jedini faktički lider ovog tima, i konačno- ekipa koja malo trenira i malo igra zajedno, puca pod pritiskom.

Srbija nema bolje igračice od ovih koje su igrale na EP, ali taj sastav je rovit i kratak. Videlo se da neke od ključnih nemaju snage ili koncentracije da izguraju tri da nema ko da ih adekvatno zameni.

Videlo se, takođe, da neke frustracije sa prethodnih takmičenja surovo utiču na samopouzdanje, i da drhte ruke kad treba da budu najsigurnije.

To su tih 15 minuta kad se, kako bi rekao selektor Obradović, nije šutnulo na gol, a da jeste, jedna ili dve lopte bi ušle, a to je bilo dovoljno.

I na kraju opet ono osnovno.

Jake reprezentacije teško može biti bez klubova.

Nekada su centri ženskog rukometa bili i Niš, Zaječar, Vrnjačka Banja, Kikinda, Jagodina, da se ne bavimo „dalekom“ istorijom i pominjemo Radnički, Voždovac, ORK Beograd iz prestonice koja sada nema klub u najjačoj ligi Srbije.

Rukometašice Srbije još imaju šansu da se plasiraju na OI u Tokiju, rivalke na tom putu su Rusija kao neprikosnovena i Mađarska kao direktan takmac koja je u Danskoj bila bolja za 12 razlike i imaće prednost domaćeg terena.