Neznanje od vrha do terena

Alibi priča o slabom danu, lošoj sreći i manjku koncentracije, od čega vrve izjave aktera izgubljenog dvomeča sa Zaglebjem, onih što ih vode ili su ih birali, samo je jeftina demagogija, jer je ispadanje iz evropskih kvalifikacija u sezoni kupanja samo logična posledica samoubilačke politike pređašnjih uprava i naročito ovog rukovodstva crno-belih.

Poslednji u moru dokaza da u Humskoj 1 radi previše neukih i neodgovornih ljudi ili se, makar, previše pitaju. Počev od „foteljaša“, među kojima glavnu reč vode isluženi političar Milorad Vučelić, državnom vrhu poslušni Miloš Vazura i pravnik Vladimir Vuletić, čija je glavna preporuka za visoku funkciju u sportskoj sredini navijačka ljubav prema Partizanu. Sve i da su sjajni u svojim prošlim poslovima to ih ne amnestira od krivice za diletantsko upravljanje, manifestovano u čestim smenama ljudi na važnim položajima, međusobnim raskolima i očiglednom robovanju uticajnim mentorima van kluba. Takmičarski sunovrat „parnog valjka“, takođe. Pod komandom ovog trojca, članova rasformiranog sastava Upravnog odbora i privremenog organa nazvanog Radna grupa, crno-beli su „uspeli“ da izgube titulu prošle sezone, povremeno kaskajući i više od 30 koraka za (vlastima milijom) Crvenom zvezdom, namaknu trofej u Kupu Srbije, a ovog leta tresnu glavom već o prvu prepreku u trci za Ligu Evrope. Stanje u klupskoj kasi je bila i ostala nepoznanica u rangu državne tajne, pa niko živ ne zna koliko je zapravo Partizan dužan bivšim i sadašnjim igračima, trenerima, dobavljačima, nekim drugim klubovima…

Kakva uprava, takav i trener. Sve što je dobro uradio kao sportski direktor Ivan Tomić je poništio trčkarajući u restriktivnom prostoru uz aut liniju. Imao je pravo da pušta igrače niz vodu kada je hteo i dovodi novajlije po svom ukusu, što je (u velikom broju slučajeva) nerezonski uradio u oba prelazna roka, birao je ko će mu pomagati u tome, samostalno pravio igru… A nije uradio ništa vredno aplauza. Eliminacija od skromnog poljskog tima paradigma je nedoraslosti nekadašnjeg veznog fudbalera trenerskom zanatu. Ne da nije znao da stiša iritantnu euforiju u svlačionici posle nedopustivo velikog broja promašaja u beogradskom meču nego je samo podsticao to samoljublje, usput dižući tenziju vežbanjem strogoće na pojedinim iskusnim prvotimcima. Da nema „nos“ za pojačanja pokazala je marginalizacija novajlija u koje se kleo, u oba duela sa timom iz Lubinom, a da nema petlju u stani-pani situacijama potvrdio je time što u pomenutih 180 minuta nijednom nije upario dva napadača.

Kakvi trener i sportski direktor Ivica Iliev, odnosno njihova selekcija ekipe i njena fizičko-psihička trenaža, takvi i igrači. Pojedinci zaista imaju ozbiljan kvalitet, ali ga nisu dovoljno ili uopšte pokazali (ovo se najviše odnosi na zvučna pojačanja Miroslava Radovića i Nikolu Đurđića), a drugi nisu u stanju da ih isprate ili to ne rade u kontinuitetu.

A, kada se sve to oduzme i sabere onda ne čudi što će crno-beli do sledećeg jula ganjati loptu samo u srpskoj fudbalskoj nedođiji, kao papagaji ponavljajući mantru o osvajanju titule kao jedinom pravom cilju. Počev od nedeljnog duela s novim superligašem Bačkom na neutralnom terenu stadiona Vojvodine u Novom Sadu.