Nije igrao „ol star“, ali je u NBA video „sve zvezde“: Ko je Nikola Mirotić, košarkaš koji zbog pretnji ne želi u Partizan

I njegovog prezimenjaka, malog po uzrastu, a već iždžigljalog, opile su priče o nezaboravnim utakmicama titogradskog tima, rasadnika vrhunskih talenata u drugoj polovini osamdesetih. Krenuo je na fudbal.

Košarku je počeo da igra kasno, s 13 godina, u školi trenera Jadrana Vujačića. Njegov igrački dar i košarkašku figuru brzo je uočio Real, koji ga je u leto 2005. doveo u svoje mlađe kategorije.

Debi u Evroligi protiv Barselone

U sezonama 2006/07. i 2007/08, iako junior, igrao je u timu do 20 godina, s kojim je 2008. bio prvak Španije u toj starosnoj kategoriji. Zaslužio je da potpiše prvi profesionalni ugovor. Real ga je poslao na kaljenje u svoju tek osnovanu podružnicu, ali je Mirotić 2009. upisao prva dva minuta i šest sekundi u evroligaškoj utakmici.

Trener Đoan Plaza mu je dao priliku ni manje ni više nego protiv Barselone u njenoj dvorani, koja će mu deceniju kasnije biti druga kuća. Katalonci su ubedljivo savladali svog najljućeg rivala iz prestonice (90:79) u ondašnjem Top 16 (četiri grupe po četiri), gde su se oba kluba u svom skupu, kao i Partizan u svom, domogli četvrtfinala (crno-bele izbacio moskovski CSKA s 3:0 u pobedama, Olimpijakos izbacio Real s 3:1, Barselona se protiv Taukeramike s 3:2 izborila za odlazak na završni turnir).

Na vernost kralju

Mirotić je za sezonu 2009/10. poslat da dostasa u niželigašu Palensiji. Pre povratka u Madrid u leto 2010, u martu je dobio špansko državljanstvo, koje mu je odobrio Savet ministara na predlog ministra pravde.

U obrazloženju je pisalo da se „ističe velikim kvalitetima kojima može da pomogne u podizanju potencijala španskog tima”. U isto vreme pasoš je dodeljen i Mirotićevom vršnjaku marokanskom atletičaru dugoprugašu Abdelazizu Merzugiju. Obojica su se obećali na vernost kralju i na poslušnost ustavu, odričući se prethodnog državljanstva (ne važi za zemlje Južne Amerike, Filipina, Ekvatorijalne Gvineje, Portugalije i Andore).

Od tada počinje njegov košarkaški uspon. Na draftu NBA lige 2011. u prvoj rundi ga je kao 23. pika izabrao Hjuston, pa ga je preuzela Minesota i na kraju Čikago.

Rekord iz slobodnih bacanja: 18 od 18

Na meču sa Žalgirisom u Litvaniji u martu 2013. postao je rekorder Evrolige sa svih 16 pogodaka iz slobodnih bacanja u osnovnom delu utakmice (prethodno Barselonina zvezda Huan Karlos Navaro 14-14), a pošto je igran i produžetak, učinkom 18-18 je nadmašio i Hrvate Davora Kusa (Cibona 2006) i Andriju Žižića (Olimpijakos 2006), koji su imali po 17-17. Real je pobedio sa 105:104.

Na izdisaju te takmičarske godine „kraljevski klub” je savladao Barselonu s 3:2 u pobedama u finalu lige (79:71 u Madridu u petoj utakmici). Mirotić je proglašen za najboljeg igrača prvenstva.

Želja za dokazivanjem odvela ga je dogodine u NBA. Zbog dobrih igara u Čikagu izabran je za drugog najboljeg novajliju, iza Endrjua Viginsa iz Minesote, NBA šampiona s Golden Stejtom 2022, i u najbolju petorku rukija.

Polomljena vilica i potres mozga

U oktobru 2017. pokoškao se na treningu sa saigračem Bobijem Portisom, kome je pukao film. Udario je pesnicom Mirotića, slomivši mu vilicu, a Crnogorac je morao u bolnicu i zbog potresa mozga.

Zatim je 2018. otišao u Nju Orleans, a onda 2019. kratko u Milvokiju.

U leto te godine potpisao je trogodišnji ugovor s Barselonom za rekordnih 26 miliona evra. Odbio je ugovor s Milvokijem od oko 50 miliona dolara. S Barsom je bio prvak Španije 2021. i ove godine.

Sa španskom reprezentacijom do 20 godina ima bronzu (2010) i zlato (2011) s Evropskog šampionata. S A timom „crvene furije” bio je prvak Starog kontinenta 2015. i osvajač bronzane medalje na Olimpijskim igrama u Riju 2016.