Niki Lauda – borac bez presedana

Koliko zbog šampionskih titula iz sezona 1975, 1977. i 1984, odnosno činjenice da niko pre ni posle njega nije to učinio sedeći za volanom dva večita kostruktorska rivala Ferarija i Meklarena, toliko zbog neverovatnog borbenog duha i strasti prema F1.

Čak i najveće sportske neznalice čule su za incident u Nirburgringu 1. avgusta 1976. godine, kada je posle izletanja sa piste u krivini Bergverk Lauda skoro ceo minut goreo u buktinji zapaljenog Ferarija 312T2.

– Išao sam brzinom od 280 na sat kad je nešto puklo i zakucao sam se pravo u zid. Bolid mi se pretvorio u vatrenu loptu i bio sam u njemu 55 sekundi pri temperaturi od 800 stepeni, sve dok me nisu nekako izvukli. Bio sam na ivici smrti danima – prisećao se planetarno poznati Bečlija.

Samo 40 dana kasnije, s nezaraslim opekotinama trećeg stepena po rukama i trajno deformisanim licem, posle nekoliko operacija glave i s teško oštećenim plućima, vratio se u bolid u pokušaju da spase prednost u šampionatu nad velikim rivalom i možda još većim prijateljem, Britancem DŽejmsom Hantom. Svedoci Laudine hrabrosti ili ludosti kasnije su prepričavali da mu se trkačko odelo toliko natopilo krvlju da ga je jedva skinuo posle izlaska.

– Izašao sam na trening prvog dana. Sa prvom brzinom je sve bilo u redu, ali kada sam prebacio u drugu, umalo se nisam uneredio od straha. Zaista. Nisam mogao da vozim, bio sam uplašen. Kasnije je bilo bolje, počeo sam trku kao četvrti, ali sam odmah pao na 15. poziciju, jer su zaboravili da mi kažu da znak za start ne daje više čovek za zastavicom nego se kreće kada se upali zeleno svetlo – ovako je o svom iskustvu u Nici govorio uvek iskreni Niki.

Uprkos psihološkim i fizičkim posledicama, vozio je do kraja te strašne sezone, tačnije sve do zadnje trke, kada je usled jakog straha od nove nesreće na kišnoj podlozi, odustao od Velike nagrade Japana, a Hant ga osvajanjem trećeg mesta pretekao u konačnom plasmanu.

Međutim, uspeo je da pobedi svoje demone i uzme još dve titule do kraja karijere, a ono što je on doživeo i preživeo nateralo je organizatore F1 da zauvek izbace spornu trku iz kalendara, isprovociravši revolucionarna rešenja u potrazi za što većom sigurnošću učesnika, a ovom sportu doneo novi talas popularnosti i komercijalizacije.

Potomak bogate bečke porodice bio je uspešan u želji da se uprkos protivljenju roditelja priključi „najbržem cirkusu“, kao i u naknadnom biznisu. Posle odlaska u sportsku penziju osnovao je i vrhunski vodio tri avio kompanije (Lauda Air, Niki i Laudamotion), a dobro mu je išlo i ulozi menadžera u F1 timovima. Andreas Niki Lauda bio je idol generacijama naslednika, pa i čuvenom – tragično stradalom Ajrtonu Seni, a među mlađim kolegama ostaće kao upamćen kao inteligentan i duhovit čovek, uvek spreman da im udeli koristan savet.

Šta kad više ne voziš

„Za trkanje, kao i bilo koji drugi sport važi da morate da imate jaku alternativu. Biti na vrhu u sportu kojim se bavite ima svoje prednosti, živite aktivno, zarađujete mnogo novca, ali na kraju, šta vi radite? Dosađujete se do kraja života osim ako ne nađete neki veći izazov. Gledao sam mnoge vozače kako se povlače i kako se posle druže sa mlađim vozačima, kako bi valjda obnavljali sećanja na svoje uspehe, što je tužno“ – rekao je Niki Lauda u jednom intervjuu.

Po završetku karijere bio i TV komentator. NJegovi komentari za RTL bili su jasni, britki i beskompromisni. Nije birao koga će kritikovati, samo kada je osećao da je u pravu.

Nije mario za „imidž“

Ostaće upamćen i po osobenom stilu. U eri kada su zvezde Formule 1 podsećale na holivudske zvezde, Niki je dobio nadimak Pacov. Ne treba reći zbog čega, ali njemu to nikad nije smetalo. Posle velike nesreće 1976. odbio je da ide na plastičnu operaciju. Jednostavno, samo bi stavio bejzbol kačket sa logom svog sponzora, obukao bi jaknu od tvida ili džins. Nije ga zanimalo šta će drugi pričati o njemu.