Amerika je konačno upoznala Nikolu Jokića: Kako je somborski Buca postao najbolji košarkaš na svetu

Dok je na terenu trajala svečanost dodele trofeja svi su bili pijani od slavlja osim momka iz Sombora, koji nikako nije mogao da sakrije da mu smetaju svetla reflektora, gužva, konfete sa plafona „Bol arene“, muzika sa razglasa, kao i da mu ne prija pažnja navijača i novinara zbog činjenice da je dobio trofej za najboljeg igrača finalne serije .

Očevici kažu da se opustio tek kad je ekipa otišla u svlačionicu i kad je sreću zbog velike pobede mogao da podeli sa saigračima, kao što im na terenu deli asistencije.

Tokom ove sezone bio je u konkurenciji da po treći put za redom dobije priznanje za najboljeg igrača regularnog dela sezone i da se tako izjednači sa legendama NBA lige poput Lerija Birda, Vilta Čembrlena i Bila Rasela.

Mediji i košarkaška javnost u Americi su se u jednom trenutku uplašili da bi Jokić mogao da se upiše u istoriju kao četvrti na ovom spisku legendi i započeli kampanju da se to ne dogodi. Pronalazili su mu mane, navodili bizarne razloge zbog kojih ne zaslužuje da bude ponovo najbolji, da bi na kraju neki potegli i ultimativni adut -rasizam.

Jokić je u jednom trenutku rekao da ga taj cirkus ne zanima i namerno prepustio to priznanje njegovom najvećem konkurentu Džoelu Embidu. I nikada nije propustio priliku da kaže je Embid to priznanje zaslužio, a naročito onda kad su u poslednja dva meseca mnogi shvatili da su glasali za pogrešnog kandidata.

Tokom plej-ofa Denver je dominirao u serijama protiv Minesote, Finiksa, Lejkersa i, na kraju, Majamija, ali je u tih 20 utakmica Nikola Jokić konačno pokazao Americi i svetu o kakvom se igraču radi, jer je srušio gotovo sve rekorde NBA lige

Možda zvuči čudno, ali je činjenica da je Amerika konačno upoznala Nikolu Jokića. Naime, kad bi poredili pažnju medija u SAD sa Srbijom, Nagetsi bi mogli da se uporede sa Slogom iz Kraljeva, jer je pažnja usmerena na timove iz najvećih gradova, ili kako bi to Amerikanci rekli „na velika tržišta“.

Denver je provincijski grad, a Nagetsi čak ni u svom gradu nisu popularni u poređenju sa timovima iz američkog fudbala ili hokeja. Njihove utakmice se ne prenose čak ni na lokalnim TV stanicama.

Zato i ne treba da čudi to što su u poslednja dva meseca Amerikanci zapanjeni onim što je 28-godišnji Srbin radio u plej-ofu. Od sredine aprila iz utakmice u utakmicu mediji su stidljivo počeli da govore kako je Jokić jedan od najboljih igrača lige, zatim da je u ovom trenutku najbolji igrač u NBA, da bi tokom finalne serije neki išli toliko daleko da srpskog centra nazivaju najboljim košarkašem svih vremena.

O Nikoli Jokiću se gotovo sve zna: i da je bio klinac sa viškom kilograma (u porodici ga zovu Buca), da je slučajno postao košarkaš Mege, da je izabran u drugom krugu drafta i to kao 41. pik (Nikola je prespavao tv prenos drafta) i da je u Denver stigao 2015. zato što ga Barselona nije htela i da je za njegovu karijeru ključna bila podrška porodice (braća Strahinja i Nemanja, supruga Natalija i ćerka Ognjena su bile na terenu tokom dodele trofeja).

Na konferenciji za medije rekao je da mu je drago što je njegov tim osvojio titulu, ali da bi, ako je po njegovom, umesto proslava koje očekuju ekipu, radije otputovao u Sombor i posvetio se svojim konjima.