Nikola Jokić i hoću-neću: Već deceniju letnja top-tema u Srbiji

Ne znam. Moram da razmislim – bilo je sve što je dosad Nikola Jokić rekao o igranju za reprezentaciju Srbije ovog leta. Nakon ispadanja iz plej-ofa od Minesote na zvaničnoj konferenciji za novinare, i nije „fejk“.

Od tada je to u Srbiji višednevna tema dana uz Rezoluciju o Srebrenici, s tim što je Jokić tema dana skoro svakog leta, evo zamalo deset godina, a 2018. i 2020. nije bilo reprezentativnih takmičenja.

Prvo „ne“ Jokić je rekao selektoru Aleksandru Đorđeviću 2015. za Evropsko prvenstvo, leta kad je kretao u NBA ligu. A do sad poslednje, lane pred Mundobaset Svetislavu Pešiću.

I ovog leta gospodnjeg, ali i olimpijskog, javnost nestrpljivo očekuje odgovor sada već trostrukog MVP-a NBA lige, vaga razloge za i protiv, i uglavnom je optimistična po tom pitanju.

Eto, Jokić je sad završio sezonu još polovinom maja, ima vremena i za odmor, i za porodicu, a i za konje, okupljanje reprezentacije je tek 24. juna.

Prošle godine je igrao mesec dana duže, ukupno preko 100 utakmica i za Mundobasket nije bio spreman „ni fizički, ni psihički“ – skraćeno bi izgledali argumenti „za“.

Ali spremna je ista ta javnost i na „ne“, tačnije spreman je arsenal. Na ovom podneblju između dizanja u nebesa i valjanja po blatu samo je jedan korak, „merači patriotizma“ i „detektori izdajnika“ ovde su uvek u pripravnosti i obožavani u jednom trenu mogu postati omalovažavani.

Jokić je do sada nastupio na tri velika takmičenja u dresu reprezentacije Srbije.

Na Olimpijskim igrama 2016. osvojio je u Riju srebrnu medalju.

Potom je igrao na Svetskom prvenstvu u Kini 2019, kada je zauzeto peto mesto.

Njegov poslednji nastup bio je 2022. na Evropskom prvenstvu, gde je Srbija u osmini finala eliminisana od Italije.

I kaže statistika, imao četiri otkazivanja reprezentaciji.

Aleksandar Đorđević želeo ga je u sastavu još za Evropsko prvenstvo 2015, usledio je otkaz tada 20-godišnjeg košarkaša koji je tog leta odlučio da karijeru nastavi u Denver Nagetsima.

Dve godine kasnije, takođe za Evropsko prvenstvo, Jokić se ponovo zahvalio Đorđeviću na pozivu, razlog je bio da se tokom leta sačuva većih napora s obzirom da je trebalo da potpiše prvi ugovor na više godina.

Negativan odgovor dobio je i Igor Kokoškov pred kvalifikacioni turnir za plasman na Olimpijske igre 2021. godine.

Iako je Srbija bila domaćin turnira, što je koštalo par miliona evra, Italija nas je nadigrala i ostavila kod kuće.

Jokić je tada poručio da ne bi igrao za Srbiju i da se plasirala za Igre u Tokiju.

Baš te 2021. viđen je najveći salto mortale ovdašnje „javnosti“.

Kad je Nikola Jokić postao MVP sezone u NBA ligi, u Srbiji je došlo do eksplozije oduševljenja.

I u medijima, ali i na društvenim mrežama, busalo se u grudi junačke, naše, srpske, uz guslanje da je eto momak iz Sombora morao da ode tamo da Amerikancima pokaže kako se igra košarka. Sport koji su oni „izmislili“.

Jokić je, naravno, kovan u zvezde i glorifikovan bez granica.

Pet dana kasnije kada je obznanio da neće igrati za reprezentaciju nastupilo je teško razočarenje.

U medijima blaže, ali na društvenim mrežama žestoko je okrenut ćurak prema istom čoveku, svašta se o njemu pisalo od čega je „izdajnik“ najblaža reč, a „želje i pozdravi“ šta država po kazni treba da mu učini nisu za stranice ozbiljnih novina.

Samo je pet dana trebalo tom modernom „vox populiju“ da istog čoveka valjaju po blatu, najstrašnije vređaju i zamislite „odriču ga se“.

Još jednom je merenje patriotizma kao nacionalna (ne)disciplina došlo u prvi plan i to u svom ekstremnom vidu.

I ostalo je otvorenih pitanja, zašto se patriotizam meri samo na sportistima a ne i na nekim drugim „profesijama“ koje od njega mnogo dobro žive?

I šta, na kraju, običnom čoveku u Srbiji diže toliko pritisak u jednoj potpuno ličnoj odluci?

Kako može Đoković celu karijeru da igra Dejvis kup, kako evo Dončić, koji je isto imao paklenu sezonu i sam vukao Dalas, stiže u Sloveniju i igraće i kvalifikacioni turnir, a i Olimpijadu ako se plasiraju; pitanja su koja nisu retorička, ali su odgovori poznati.

Oni to jednostavno žele, i suština igranja za reprezentaciju je želja, u modernom sportu to je možda jedina oaza gde novac nije pokretač svega. Žele i mogu. I tu želju možete nazvati patriotizmom, ali nije nužno.

Kad god je Jokić rekao da ne može, bez obzira na razloge, bilo je to njegovo legitimno pravo. I ne može se nazvati bilo kakvom izdajom.

Imao je Duško Vujošević, košarkaški trener i bivši selektor, prilično dijagnostičku, reklo bi se i „aforističku“ rečenicu o tome.

Da parafaziramo, Jokić je fenomenalan, verovatno trenutno i najbolji igrač na svetu, ali košarka je kolektivni sport, a i Jokić je to što jeste kad daje 100 odsto.

Dakle, on je ogromno pojačanje ako dođe da igra, a ne „da čašćava svojim prisustvom“, konstatovao je Vujošević.

Sadašnji selektor Svetislav Pešić, a čaršija priča da je zbog njegovog nadimka Kari i harizma promenila prvo slovo, previše je dobar i trener i psiholog, i vrlo dobro zna da je „svlačionica“ ponekad važnija od samog parketa.

Za one manje upućene, atmosfera u ekipi, tzv. hemija, zajedništvo, sinergija i podređivanje timu, mnogo su jak adut na terenu, videlo se to uostalom i prošlog leta na Filipinima.

Odrekao se Kari i jednog Miloša Teodosića, ne zato što ovaj nije više mogao kreacijom i znanjem, već što je bio rizičan za onaj segment van parketa.

I nije da se Pešić plaši da će mu neko ugroziti autoritet. Oldskul treneri veruju pre svega u sistem, Pešić zna da on nije isti sa Jokićem i bez njega, ali zna i da napravi i jedan i drugi.

Čude se Srbi po društvenim mrežama kako je Lebron Džejms, koji u decembru puni 40, posle eliminacije baš od Denvera kao iz topa izgovorio da će malo da se odmori a onda da se sprema za Igre u Parizu, da isto misle i još mnoge „legende“ NBA koje su u novom pravom „drim-timu“, a da samo Jokić „mora da razmisli“.

Isti ti „Srbi“ su se čudili onomad pre četiri godine kad je Danas u vikend broju napravio temu – „Zašto je ignorantski odnos Nikole Jokića prema srpskoj javnosti ‘zabranjena tema'“ i izrekli isti arsenal uvreda, pretnji, pa i kletvi kao istom tom Jokiću zbog otkaza.

Danas je tad tvrdio da je pravo javnosti da zna Jokićevo mišljenje o stvarima koje su „opšte dobro“ kao što je reprezentacija, i da je to, prema istoj javnosti, njegova obaveza.

Te da je okruženje obezbeđenjem i braćom kad dođe na okupljanje reprezentacije – neodrživo.

Mediji u Srbiji, pa verovatno i društvene mreže Jokića odavno ne zanimaju, možda i ne zna koliko je puta preleteo od „boga“ do „đavola“, a možda ga i ne zanima. „Patriotama“ se stav Danasa nije svideo.

Vaganje patriotizma, s jedne, i njegovo bagatelisanje s druge strane delo je ili istih ljudi, ili barem istog mentalnog kova, pa je nastala i kovanica patri(di)oti.

Mnogo se toga „u ime“ patriotizma ogavnih stvari radilo, još više se gadosti baš patriotizmom opravdavalo. I tu nema niti se može tražiti bilo kakav greh Jokića.

Nema sumnje da su on i Pešić u kontaktu, i da obojica znaju šta im je činiti, a da je to još uvek nepoznato javnosti.

U priču se, vrlo verovatno, uključio ili će se uključiti „student za trenera“, na čijoj se promociji Jokić pojavio. Ali, nedobog, da to bilo kud prevagne.

Sve je ipak samo košarka. Jokić zna koliko može i hoće da da, Pešić zna šta od Jokića hoće i šta je neophodno.

Kako god bilo, moramo verovati u „karizmu“.