Foto: P.L.Koliko je fudbal nepredvidiva igra na svojoj koži dobro su osetili mnogi. Darko Tešović, igračko ime iz, za naše prilike skoro neponovljive ere trenera LJubiše Tumbakovića u Partizanu, celih 20 dana kao trener Novog Pazara da je hteo mogao je da spava na lovorikama, a onda je došao jedan loš dan njegovih momaka (Bačka) i lovorike je zamenilo trnje.
Nema ko nije pomislio da je to trenutak kad se iz trnja ide u samo još veće trnje. Umesto viđenog iz Kragujevca je stigla nova tura lovorika, dve nedelje kasnije i ona je potrošena.
Dva uzastopna poraza, od Sinđelića u Pazaru i Zlatibora na Švajcariji, nisu najbolji uvod pred sutrašnji duel sa OFK Žarkovom na Gradskom stadionu?
– Kao domaćini više nemamo pravo na kiks. Sa tri boda, kojima se nadam, opet ćemo biti tamo gde želimo, u vrhu tabele.
Iz ma kog ugla gledali, teku intenzivni trenerski dani u Novom Pazaru.
– Došao sam iz kratkotrajnog predaha posle rada u superligaškom fudbalu i svako ko misli da je to trenerski pad mnogo greši. Nisam došao u Novi Pazar da brzo odem ili da završim kao deveti ili deseti. Tavorenje i letargija mi kao treneru nikada nisu prijali. Ono što želim to Novi Pazar ima – ekipu, publiku, infrastrukturu, ambiciju, u nekim stvarima je možda i preambiciozan. Mnogo je superligaša koji ništa od toga nemaju.
Atmosfera na utakmicama je ono što vas je baš fasciniralo.
– Ovo je ozbiljna priča. Ambijent je inspirativan za igrače i trenere. Na mnogim terenima Super lige je maksimum 1.000 ili 1.500 gledalaca. Dok sam vodio Mačvu na Zvezdinom stadionu bilo je 6.000 ljudi, na Partizanovom i manje, istina bili su zimski uslovi.
Može li trenerska karijera Darka Tešovića da dostigne lepu igračku?
– Ništa nisam preskočio, prošao sam preko svake stepenice ovog posla. Po završetku igračke karijere zajedno sa rođenim bratom Zoranom krenuo sam sa školom fudbala za decu od 7-12 godina. Paralelno sam radio u novobeogradskom Radničkom sa generacijom rođenom 1993. godine. Među njima je bio i Uroš Spajić, danas fudbaler Krasnodara i reprezentativac. Potom sam sedam i po godina proveo u Partizanu. Selektirao sam decu starosti 10 godina i vodio ih naredne četiri. Niko tu nije mogao da upadne, jer i da je najveći talenat kad ne prođe zajednički rad, to nije to. Sistem se pokazao kao dobar. Iz te generacije Jovan Nišić je u Voždovcu, Igor Zlatanović na Majorci, Veljko Birmančević u Čukaričkom, Luka Cucin u Spartaku. NJih devetorica su bili reprezentativci u mlađim selekcijama i samo sticajem okolnosti trenutno su van Partizana.
Razvojni trenerski put i pored uspeha odveo vas je od dece.
– Trener Vlada Radmanović, moj veliki prijatelj, jednom prilikom mi je rekao – želiš li da se baviš seniorskim fudbalom ne bi trebalo dugo da se zadržavaš kod dece. Tada sam bio u Partizanu, a iz Partizana se ne odlazi tek tako. Mnogi su rekli da nije pametno. Otišao sam na poziv kuma Vladana Milojevića u Panionis. Poznajemo se još od devedesetih godina iz Radničkog sa Novog Beograda sa kojim smo kao igrači ušli u elitu. On je oformio stručni tim sa mnom i Vladom Jankovićem, s kojim je radio u Čukaričkom i Omoniji. Dakle, radio sam sa decom, bio pomoćnik i u seniorski fudbal ušao sa Radničkim iz Nove Pazove, tada je Milojević došao u Zvezdu. Bili smo treći u Srpskoj ligi – Vojvodina. Za samo tri meseca prolazim put od srpskoligaškog do superligaškog trenera U Radničkom iz Kragujevca imam mladu ekipu i počinjem da stvaram, iako nismo dobro odradili prelazni rok, ali onda stiže poziv od Ivice Kralja iz Mačve. Poznajemo se 30 godina, superligaš se nije odbijao. Završili smo kao 13. Kad to više nije bilo to, otišao sam .
Četiri trenera usko vezana za vašu igračku i trenersku karijeru bila su, odnosno još uvek su, u žiži. Sa LJubišom Tumbakovićem ste kao igrač osvojili sve što se u domaćim okvirima može osvojiti?
– To je najvažniji deo moje karijere. Od 1993-1999. godine osvojili smo 4 prvenstva i dva kupa, odigrao sam 325 utakmica i postigao 75 golova. Kad govorim o trenerskoj karijeri, jako je važno da me je vodio Tumbaković, ali i da sam 1988. godine na utakmici između Partizana i Veleža u Mostaru, kao i protiv Željezničara u Sarajevu bio na klupi. Tada je trener bio Momčilo Vukotić, njegov pomoćnik Ivan Golac, a trener golmana Milutin Šoškić. Imalo je od koga i šta da se nauči.
Da li je u pravom trenutku Tumbaković preuzeo reprezentaciju Srbije?
– Biti selektor je privilegija. Uvek je pravi trenutak kad zove veliki klub ili reprezentacija. Tumbakovića dobro poznajem, on je neko ko traži disciplinu i ne dozvoljava da ga ništa što je sa strane ometa.
Za Mladena Krstajića, s kojim ste jedno vreme bili saigrač u Partizanu, čini se da je bio pogrešan trenutak?
– Bio je pomoćnik Muslinu i prirodno je da ga nasledi iako nije imao prethodno iskustvo. Nema potrebe da ga branim, on je otišao na Svetsko prvenstvo. Nije bilo dobro, ali ni toliko loše kako to mnogi žele da predstave.
Možda najveće iznenađenje je pojava Save Miloševića na klupi Partizana?
– Partizan je tražio ime i pogodio u izboru. Poznajem ga 30 godina. Savo je veliki humanitarac, o tome se malo zna. Eksponirao se u mnogim oblastima, veoma je elokventan, pa se odlično snašao i u političkim, glumačkim i muzičkim vodama, istakao se u debatama na različite teme sa akademski obrazovanim ličnostima. Partizan je tražio trenera sa stavom i autoritetom i u Savi ga je dobio. S druge strane, Milošević je dovoljno pametan da zna da ne postoji trener koji sve zna. Okupio je oko sebe trenere koji više znaju, ozbiljne stručnjake i pokazalo se da je to bio dobar izbor.
Kum Vladan Milojević je najdalje otišao. U poslednje vreme mnogi se ne libe da njegove rezultate sa Zvezdom dovode u vezu sa srećom?
– Kumovi smo od 2000. godine, fudbalski slično razmišljamo i kao ljudi smo slični, valjda smo se zato i našli. Sigurno bi i danas zajedno radili da nije bilo Terzićevog poziva. Veliki sam Partizanovac, sa Vladom bih radio bilo gde osim u Zvezdi. Poziv Zvezdinog direktora zatekao ga je u Atini. Bilo je to vreme kad je Partizan uzeo duplu krunu, nije bila sjajna situacija u Zvezdi, ali o tome sve vreme i pričam, postoje pozivi koji se ne odbijaju. Sreća? Kad verujete u ono što radite, tek tada dolazi sreća. Ništa ne prepušta slučaju, mada u fudbalu slučajnost i ne postoji, veliki je radnik, zna da selektira tim i okruži se pravim saradnicima. Poštenije je od drugih, igrače ne potcenjuje i ne precenjuje. Tačno zna kad mu koji igrač i za šta treba.
Gol u 101. derbiju
Darka Tešovića i danas navijači Partizana najviše pamte po golu koji je postigao u derbiju na Zvezdinom stadionu 16. septembra 1995. godine. Bio je to 101. derbi, do tog dana Partizan na popularnoj Marakani nije pobedio 17 godina i osam meseci. Igrao se 49. minut, trenutak odluke, crno-beli su slavili 1:0, junak utakmice strelac jedinog gola, Darko Tešović.
– Ne postoji navijač Partizana koji taj gol ne pamti. Postigao sam godinu dana ranije prvi gol protiv Zvezde, u polufinalu Kupa, ali nije bio dovoljan za prolazak. Bio je prelep, ali ovaj je ispisao istoriju. Naravno, ne gledam ga svaki dan, ali volim da ga se podsetim. Odigrao sam 16 derbija, tu računam i utakmice u Kupu, a, eto, po tom golu me najviše i pamte. Evo, i u Pazaru me zaustave na ulici evocirajući sećanje na taj trenutak. Ne znam koliko je to ostalo u pamćenju, loptu je sa boka poslao Novopazarac, tada vođa napada Partizana, Rahim Beširović. Neodlučni su bili Zvezdini defanzivci Stefanović i Đorović, a ja sam za sekund bio brži od golmana Milojevića, uleteo sam između njih i ćušnuo loptu u mrežu – prisetio se možda i najlepšeg trenutka igračke karijere, Tešović.
Bajro Župić je fudbalska veličina
Pre Rahima Beširovića, Darko Tešović je dobro upoznao još jednog Novopazarca, Bajra Župića.“Kao omladinac krajem osamdesetih godina priključen sam prvom timu u kojem je bio i Bajro Župić, a trener Partizanova veličina Momčilo Vukotić. Bili su tu još i Milko Đurovski, Goran Milojević, Fadilj Vokri, Vladislav Đukić, Vladimir Vermezović, Fahrudin Omerović, Miodrag i Milorad Bajović, čitava galerija velikih igrača. Bila je čast s njima samo trenirati. Sećam se da mi je Baki (Bajro Župić) kao golobradom dečaku pomagao savetima. Draž života je da sam posle 30 godina došao u njegov grad, lepa je to životna priča. Partizanovci ga pamte, za njih i za Novi Pazar on je legenda. Čini mi se da ni on sam nije svestan svoje veličine“, kaže Tešović o Bajru Župiću.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
