O na na na Servios

Menjam inat za šizofreniju. „Šizofrenija je duševna bolest koja oboleloj osobi onemogućava razlikovanje stvarnih od nestvarnih doživljaja ili iskustava, ometa logičko razmišIjanje, normalne osećajne doživIjaje prema drugim osobama, te narušava njeno društveno funkcionisanje“, kaže definicija naše nove odlike.

Teško je razaznati šta je bilo stvarno a šta nestvarno u porazu košarkaša Srbije od Amerikanaca. Prema našem logičkom razmišljanju to je bila pobeda. One koje juče nazvasmo luzeri danas preimenovasmo u heroje i pobednike, te to potpuno naruši naše funkcionisanje na društvenim mrežima. Oni što pljuvaše, sada hvališe. I košarkaše, i vaterpoliste, i košarkašice. Malo je falilo da se i strelci ogrebu za koji „lajk“.

Pošto smo šizofreni omiljena igra nam je „puj, pike, ne važi se“. Pa šta ako smo prošle nedelje uradili analize na temu – propast srpskog sporta u Riju, to nas sigurno ne sprečava da ovoj prognoziramo uspeh i da kažemo – stižu medalje.
Nego, šta je sa ovim Brazilcima? Budi se još jedna naša odlika iz top 10. Sumnjičavost. Zašto oni nama pevaju – A na na na na na na Servia, Servia, Servia“. Ma, sigurno pevaju i drugima. Glume dobre domaćine…

Proverili. Ipak ne pevaju drugima.

Pa šta je onda? Sigurno Đoko kavaljero, kako ga prekrstiše ima neke veze sa tim. Kako im se samo ušlihtao sa onim brazilskim znojnicama, kragnom i torbama. E, tako mu i treba kad se šlihta, naglas razmišljamo. A onomad pre poraza kad ga videsmo sa novim detaljima rekosmo – Kakav car, ceni domaćina! Možda je i Peći odgovoran. (U čudovišnom gradu ne kažete Srbija, Novak Đoković, već isključivo Srbija, Rambo Petković).

Posle dana u kojem su luzeri postali vineri probudi se još jedna odlika iz top 10. Braća. Ko je ikada sumnjao u našu braću? Oduševila nas podrška domaćina koju smo imali u pobedi nad Drim timom. Što su super ovi Brazilci. Ma, oni kao i mi imaju dušu. Zapevajmo njihovu navijačku, baš onu što su pevali i Đokoviću „Eu sou Brasileiro com muito orgulho, com muito amor…“
Šizofrenija, kažem.