Objavljen spisak zemalja koje fudbaleri treba da izbegavaju: Srbija samo strancima sigurna

S tim da je planetarna sindikalna organizacija profesionalnih fudbalera označila Kinu, Alžir, Tursku, Grčku, Saudijsku Arabiju, Rumuniju i Libiju kao najrizičnije zemlje za realizaciju sklopljenih poslova.

Prema podacima FIFPro, u ovim državama se najčešće ne poštuje dogovoreno, naravno, kada dođe vreme za isplatu potpisanog, pa takvi slučajevi neretko postaju predmeti tužbi Međunarodnoj fudbalskoj federaciji, a ni realizacija dobijenih presuda ne ide uvek glatko.

Najčešći razlog je ukorenjena loša praksa, a povremeno fudbaleri upadaju u nevolju kada klubovi odu u stečaj, što je sve rasprostranjenija pojava u Rumuniji i Grčkoj, na primer, ili kada uprava ne želi da im izda dokumentaciju potrebnu za transfer u drugu sredinu, s čim se fudbaleri neretko suočavaju u Libiji.

„Objavljeni podaci su validni, jer se poduprti statistikom FIFA, tj. brojem dobijenih tužbi igrača i trenera iz svake države – članice njene fudbalske porodice. Međutim, nisu kompletni, pa kao takvi ne odražavaju pravu sliku sa terena. Zbog toga što su zvaničnim brojkama obuhvaćeni sporovi stranaca, ne i borba njihovih domaćih kolega pred lokalnim Arbitražnim sudovima. U praksi je mnogo više nepoštovanja ugovorenog, kao što je slučaj u Srbiji, gde momci sa strane imaju pravo na jednostrani raskid saradnje već posle dva meseca kršenja obaveza prema njima i 15 dana upozorenja klubovima, dok naši igrači moraju da trpe tri meseca i čekaju da prođe 30 dana od pisanog slanja upozorenja poslodavcu. Takođe, ovde ima veoma malo stranaca – u Crvenoj zvezdi, Partizanu i još ponekom klubu, a rukovodstva, svesna velikih posledica uglavnom biraju da se ne igraju previše sa vatrom“, počinje razgovor za Danas predsednik srpskog ogranka FIFPro Mirko Poledica.

Kao član Evropskog borda FIPro, naš sagovornik ima uvid u tuđa iskustva, pa tako za našu državu kaže da je u rangu Crne Gore, Makedonije i Bosne i Hercegovine kada je reč o ovoj problematici.

„Slovenija je bila i ostala daleko ispred Srbije i ostatka bivše Jugoslavije, dok su se u Hrvatskoj stvari drastično promenile na bolje posle ulaska u Evropsku uniju. Konkretno, u vreme kada je osnovan tamošnji ogranak FIPro, 2011. godine, u našem komšiluku je za 12 meseci prosečno bilo oko 200 sporova igrača sa klubovima, da bi u poslednje dve godine bio samo jedan. Zato što su u nekom trenutku shvatili da ne mogu imati kvalitetniju i atraktivniju ligu ako tolerišu varanje igrača i trenera. Kineski klupski fudblal pukao je pod teretom posledica pandemije, pa su mnogi klubovi otišli u stečaj, što je bio udarac po džepu za brojne fudbalere. Posebna priča su Rumunija i njena sporna primena Zakona o privatizaciji u sportu, kao poseban nauk nama ovde pre nego što jednog dana ta tema dođe na sto. Zamisao je bila ispravna, ali je primena prošla katastrofalno. Ispostavilo se da su mnogi tajkuni tako oprali novac, da bi posle završene operacije jednostavno digli ruke od posla. Za dve godine ugašeno je čak 14 klubova, a bez posla ostalo na desetine igrača“, kaže Poledica, uz napomenu da nikada nije dovoljno pominjati maćehinski odnos Fudbalskog saveza Srbije prema našim igračima.

Zoran Stojadinović kao fudbalski agent posluje na uređenom Zapadu, pa nikada još nije bio u situaciji da pomaže rešavanje takvih problema svojih klijenata. Ali, naravno, zna u čemu je „caka“, odnosno zašto je u targetiranim zemljama igračima teže da uzmu zagarantovani novac nego u drugim nacionalnim ligama.

„Jedna strana priče tiče se klubova i njihovih loših navika, očigledno nedovoljno procesuiranih i kažnjavanih u prošlosti, čim je tamo toliko takvih zavrzlama i sporova. Za drugi deo sportskih i finansijskih zločina ove vrste odgovorni su sami igrači i(li) njihovi menadžeri. Među mojim kolegama ima i onih kojima su lični interesi i zarada važniji od potreba i pravne zaštite igrača, kao što poneki fudbaleri svesno ili u manjku boljih ponuda pristaju na duple ugovore. Vodeći se razmišljanjem „neće to mene“, potpisuju jedan legalni i jedan nelegalni. Prvi je „beo“ i može uvek biti predmet pravnih bitki, dok je novac obećan na crno teško „uterati“. To poslovanje je velika mačka u džaku, a stvari obično krenu po zlu kada klub nije zadovoljan igrom i formom igrača“, kaže za Danas naš poznati fudbalski agent, koji je jedno vreme, kao član uprave Crvene zvezde, radio i sa druge strane „rova“.

Njegov jedini izlet na nesigurna tržišta fudbalske robe bilo je odvođenje bivšeg štopera Milana Stepanova u Trabzon, s kojim ga je kasnije unosno naplatio Portu, pa mu se tokom gomile obavljenih kupoprodaja u Španiji, Italiji, Francuskoj, Nemačkoj i Engleskoj nisu dešavali problemi kojima se bave FIFA i njen partner FIFpro.

„Na Zapadu je ugovor Sveto pismo fudbalskog biznisa. Nije izvodljivo da daješ ili dobijaš pare na crno, sve mora biti na papiru, potpisano, overeno i zavedeno gde je potrebno. Tu su igrači mirni i spokojni, jer znaju da klubovi ne mogu da se takmiče ako prethodno nisu izmirili obaveze prema ekipi i stručnom štabu. U „mojoj“ Španiji, pomenuta regulativa važi u tri profesionalna ranga takmičenja. I, još bitnije, primenjuje se bez izuzetka. Ako su zemlja sa pomenutog spiska rzična fudbalska tržišta onda su ova najsigurnija. Naplata novca iz ugovora može biti komplikovanija jedino u slučaju bankrota kluba, što je redak slučaj. Raskidi saradnje usled klupskog nezadovljstva konkretnim igračem daju se ispregovarati i bez odlaženja na sud“, zaključuje sagovornik Danasa.