Obradović: Imam pravo da sanjam 10. titulu u Beogradu

Samo par dana nakon što je sa Fenerbahčeom podario Turskoj prvu evroligašku titulu u istoriji njihove klupske košarke, u trenucima kada ga je samo par sati delilo od vrlo važne treće polufinalne utakmice sa Darušafakom u domaćem prvenstvu (konačnih 3-0 za Fener), popularni Žoc je dobrih sat vremena odgovarao na sva pitanja, uveličavši time 20. rođendan našeg lista, koji inače čita i u dalekom Istanbulu.

– Čitam Danas, jedne su od retkih novina u kojima mogu da se pročitaju kvalitetni i sadržajni tekstovi.

* Fenerbahče je faktički odigrao savršen fajnal-for u Istanbulu. Kakvi su vam sada utisci sa vremenske distance od skoro tri nedelje nakon što ste osvojili devetu Evroligu, odnosno prvu u istoriji turske klupske košarke?

– Osećam veliko zadovoljstvo učinjenim, bila je jako teška sezona u Evroligi, odigrali smo izvanredno oba meča, praktično smo bili u uzlaznoj liniji još od četvrtfinalnog serijala sa Panatinaikosom, pa sve do finala fajnal-fora.

* Slavlje po osvajanju titule evropskog prvaka čini se da nije viđeno u poslednjoj deceniji. Nije bilo većeg trga u Istanbulu a da na njemu više hiljada ljudi nije pratilo finalni meč sa Olimpijakosom. Objasnite nam tu količinu euforije koja je zavladala ne samo Istanbulom već i čitavom Turskom?

– Slavlje je bilo fantastično, sve je zaista delovalo neverovatno. LJudi iz kluba su mi pokazivali klipove slavlja širom Turske, ne samo u Istanbulu. Na hiljade ljudi je na trgovima gledalo naše mečeve, euforija nakon osvojene Evrolige je bila zaista teško opisiva. Mi smo slavlje počeli u Baghdad ulici, koja je srce azijskog dela Istanbula, toliko je bilo ljudi da smo se teško probijali kroz masu, da bismo stigli do restorana u kojem smo proslavili osvajanje Evrolige.

* Poznati ste kao hedonista, čovek koji uživa na terenu, ali i koji ume da se svojski proveseli kad ima adekvatan povod.

– Azis Jildirim, predsednik kluba, ima običaj da tokom sezone organizuje večere na kojima se okupljaju ljudi iz stručnog štaba sa svojim suprugama, devojkama… Tako je bilo i neposredno pred fajnal-for, pošto stručni štab čine ljudi iz Italije, Španije, Srbije, Turske, predsednik je uvek insistirao da se puštaju pesme iz svih država iz kojih dolazimo, naravno i iz Srbije. Tokom proslave titule u Evroligi nije bio isti scenario, puštane su razne pesme, ali je himna Fenerbahčea baš bila dominantna.

* Kada smo već kod slavlja i opuštanja, da li je tačno da ste slučajno pronašli jedan riblji restoran blizu kuće u kojoj živite, da vas je privuklo to što su puštali grčku muziku i da ste danas praktično „na ti“ sa čitavim osobljem?

– Tačno je, slučajno sam pronašao taj riblji restoran u kojem se pušta grčka muzika. Osoblje je toliko predusretljivo i prijatno da sada redovno boravimo u tom restoranu. Pošto je novi format Evrolige takav da smo često sa gostovanja dolazili u kasnim večernjim satima, ljudima iz restorana nikada nije bilo teško da nas sačekaju, produže radno vreme i ugoste nas na fantastičan način.

* Za relativno kratko vreme, tačnije četiri sezone, izgradili ste fantastičan odnos sa navijačima Fenerbahčea. Verovatno ste jedini strani trener kome turski navijači skandiraju ime tokom utakmice.

– Odlika jednog velikog kluba jeste i način na koji neguješ odnos sa navijačima. Po dolasku u Fenerbahče imao sam za cilj da upravo poradimo na tom odnosu i povećanju broja ljudi koji nas podržavaju na samim utakmicama. Uvek ću pamtiti trenutak iz ove sezone, neposredno pred početak četvrtfinalne serije sa PAO; gubili smo kod kuće na poluvremenu od Gacijantepa sa 24 poena razlike, po izlasku na parket, pred početak treće deonice, naišli smo na tako frenetičnu podršku navijača da smo na kraju uspeli da preokrenemo i dođemo do trijumfa.

* Ta vrsta relacije klub – navijači vremenom se manifestovala i daleko većom posetom u hali Ulker sportska arena. Da nije određenih „restrikcija“ od strane predsednika u Evroligi bi se verovatno tražila karta više.

– Glavni cilj mi je bio da se napravi sistem, naravno i rezultat, ali i pravilan odnos sa navijačima. Pre mog dolaska, prosek gledalaca na mečevima Fenerbahčea u Evroligi bio je oko dve i po hiljade; uspeli smo za četiri godine da dođemo do nekih 11 hiljada i čak sedam hiljada sezonskih karata, što je apsolutni rekord u Evroligi. Meni je cilj bio da dođemo do 10 hiljada pretplatnih karata u hali čiji je kapacitet 13 hiljada, međutim predsednik Jildirim veoma vodi računa o studentima i ljudima koji ne mogu da priušte kupovinu sezonskih ulaznica, tako da uvek postoji kontingent karata po popularnijim cenama kako bi i oni mogli da dolaze na utakmice.

* Koliko sve to ima veze sa rečenicom koju često ponavljate i koje se zaista pridržavate: „Poštuj druge ako želiš da budeš poštovan“?

– To je vaspitanje iz porodice. Takvo shvatanje usadio mi je otac; da bih razumeo neku osobu trebalo bi da se stavim na njeno mesto. Ponašaj se prema drugima onako kako bi trebalo da se i oni ophode prema tebi. Takve vrednosti želim da usadim i igračima, pogotovo onim mlađima. Nije lako, u eri moderne tehnologije, mobilnih telefona, raznih ajpeda, to ide malo teže. LJudi su otuđeniji, više okrenuti sebi. Vezano za ovu priču, kad god imamo zajedničke večere, sastanke u hotelima, dok smo u autobusu pred dolazak na neku utakmicu, svima je zabranjeno korišćenje mobilnih telefona.

* Izuzev Srbije, Turska vam je četvrta zemlja u kojoj radite kao trener. U jednom intervjuu naveli ste kako ste vodeći Huventud shvatili da morate da se prilagođavate sredini u kojoj ste i da prihvatite navike igrača. NJima je tada bilo normalno da posle ručka ili večere popiju po čašu vina ili piva, što je u Srbiji i danas nezamislivo ili se obično ne završava na jednoj čaši.

– Meni je Huventud bio prvo internacionalno iskustvo kao trenera; kada sam video da tokom večere igrači popiju po čašu vina ili piva, nije mi bilo svejedno, ali sam na vreme shvatio da je to deo njihove tradicije i da se sve završava na toj jednoj čaši. Prilagođavanje je vrlo bitan segment u životu jednog sportiste; svaka je sredina specifična, kao i sam klub. Imam pozitivan stav prema svemu što ne remeti atmosferu u timu, uvažavam tradiciju naroda ili države u kojoj vodim klub.

* Da li ste upoznati sa tim da u Istanbulu postoji kraj u kojem je starosedeocima prvi jezik i dalje srpski? Reč je o velikom broju onih koji su se posle Prvog svetskog rata doselili u Istanbul upravo iz Srbije i Bosne.

– Da, čuo sam za tu priču. Jedan od lepših kvartova u gradu zove se Beogradska šuma. U Istanbulu zaista ima puno ljudi koji su poreklom sa naših prostora. Slična je situacija i u klubu. Naš kapiten Melih Mahmutoglu je najbolji primer, kao i njegov otac… Melih zna po koju našu reč, pogotovo one koje se odnose na neki pogrešan potez tokom utakmice, nešto i razume, a zanimljivo je to da recimo obožava našu muziku, iako je ne razume, a pritom i pevuši tekstove pesama. Mahmutoglu ima i srpski pasoš, tako da kada putujemo po Evropi, on uvek koristi našu putnu ispravu. Sjajan je čovek, baš kao i njegov otac.

* Da se malo vratimo košarkaškim temama. Često govorite o inovacijama, na fajnal-foru su recimo vaši visoki igrači Ekpe Judo i Nikola Kalinić zbirno imali 21 asistenciju. Reklo bi se da preferirate polivalentne igrače, pogotovo u centarskoj liniji?

– To najbolje ilustruje njihov igrački kvalitet. Obojica nisu opterećenim brojem datih poena, zaista su u stanju da urade sve kako bi tim pobedio, veliki broj poslova koji nisu možda vidljivi u statistici. Ekpe Judo je odigrao fantastičan fajnal-for, proglašen je za MVP, što je apsolutno i zaslužio. Kalinić je dokazao da je trenutno najbolje krilo u Evropi.

* Ovo su zaista veliki komplimenti za srpskog reprezentativca. Kalinić je dugo tražio sebe u vašem sistemu po dolasku iz Crvene zvezde, čak je i ove sezone dosta „lutao“. Kada je došao do tog nivoa da je na fajnal-foru praktično u proseku igrao 33 minuta?

– Trener uvek ima borbu protiv svih u klubu, a naročito protiv igrača u nastojanju da shvate šta je najbolje po tim. Kalinić je uspeo da shvati da poboljšanje individualnih kvaliteta ne znači samo rad na timskom treningu, već i ostajanje posle i rad na usavršavanju individualne tehnike. Kalinić ima izuzetno visoku igračku inteligenciju i bilo je potrebno da pojača individualni rad kako iznenađenje ne bi predstavljalo kada ostvari visoke procente šuta za tri poena, poentira sa niskog posta, odigra dobro u odbrani. Verujem da ovo nije njegov maksimalan domet i da će još napredovati.

* Posle Predraga Danilovića, Bogdan Bogdanović je prvi srpski bek-šuter koji je nosilac igre u jednom vrhunskom evropskom klubu. Da li je zaista sazrelo vreme da na kraju sezone ode u NBA? Ovo vas pitam zato što ste uvek govorili da igrač treba da pređe u NBA ligu onog momenta kada proceni da će imati određenu ulogu u timu.

– On je neverovatno posvećen košarci; osim što je bek-šuter Bogdan je i kreativan, na dosta utakmica je bio naš najbolji asistent, koristio sam ga često i na jedinici. Osim napadačkih karakteristika, odličan je u odbrani, defanzivno uglavnom čuva protivničke najbolje napadače, što jasno pokazuje da je kompletan igrač. Mora još dosta da poradi na brzini i driblingu. Kada je njegov potencijalni odlazak u NBA u pitanju, sešćemo i porazgovarati na kraju sezone. Sigurno ću biti na njegovoj strani, šta god da odluči.

* Automatizam u napadu prilikom sprovođenja nacrtanih akcija nešto je što pravi razliku između vaših timova i onih sa kojima se borite za vrhunske rezultate.

– Dobro vam je zapažanje; automatizam je veoma važan u košarci. Napad uvek zavisi od inteligencije igrača, odnosno sposobnosti da čitaš odbranu. Odbrana će ti uvek nešto dati, a ti treba da budeš u stanju da to uzmeš. Uvek insistiram na brzom protoku lopte u napadu, brzini igrača u njihovim kretnjama i pri samom odlučivanju kome će ići taj završni pas, tačnije ko je od igrača u najboljoj poziciji.

* U Partizanu ste imali jednog pomoćnika, danas je to čitav tim ljudi oko vas, koliko se sam proces skautiranja protivničkih mana i vrlina promenio?

– Skauting se sigurno dosta promenio u periodu od 25 godina i mog prvog trenerskog iskustva na čelu Partizana. U Fenerbahčeu imam mlađeg trenera koji je zadužen da mi dostavi sve što mi u datom trenutku treba, određeni detalji iz igre tokom utakmice, kretnja igrača, napravljene greške. On to sve uradi u kratkom periodu, a onda sve to u dva do tri minuta predočim igračima. Jedno je kad im nešto pričaš, a sasvim drugo kad oni sebe vide na ekranu i uvere se da zaista greše, tad i priznaju da su pogrešili.

* Kada ste počeli da primenjujete taj ekranizovani „blic skauting“?

– Dok sam vodio Panatinaikos ugostio nas je Greg Popović u San Antoniju. Tada smo prvi put videli kako izgleda skauting uživo. Treneri iz stručnog štaba rade skauting tokom prvog poluvremena i onda na poluvremenu zajedno sa igračima vrše analizu urađenog. Bili smo fascinirani viđenim i isto smo poželeli da uradimo po povratku u Atinu. Naši igrači su takođe odreagovali na isti način kada smo to prvi put uradili. Daleko su lakše shvatali gde greše i šta treba da iskoriguju. Inovacije su vrlo važne, zapravo su od nasušne važnosti za svakog trenera. Usavršavam se permanentno, konstantno radim na sebi, svestan da jedino tako mogu održati željeni nivo.

* Kada već govorimo o inovacijama, gde je danas srpska škola košarke i da li uopšte postoji, pošto su „najmlađi“ naši vrhunski treneri pedesetogodišnjaci, a mlađih nema ni na vidiku?

– Srpska škola košarke bi trebalo da se doživljava na jedan individualan način. Sve je do trenera i klubova. Inovacije, rad na sebi su osnova napretka i potencijalnog uspeha. Slažem se da mlađih trenera nema u poslednjih par godina, teško dobijaju šansu u klubovima. Zašto je to tako nije baš lako i jednostavno objasniti, ali je pitanje svakako na mestu. Poslednji koji su se dobro pozicionirali su: Saša Obradović, koji je ove sezone preporodio Lokomotivu, Aleksandar Trifunović, koji je zaista sjajno vodio Jesilgirešun sa malim brojem stranih igrača, afirmišući neke mlade turske košarkaše. Naravno, Sale Đorđević odlično vodi reprezentaciju Srbije.

* Pratite li dešavanja u manjim sredinama, pogotovo u vašem Čačku, koji se polako uzdiže. Borac vode poslovno sposobni ljudi, Mladost je u mlađim kategorijama na završnim turnirima?

– Pratim čačansku košarku i danas. Odgledao sam neke utakmice Borca u Mozzart Superligi: protiv Dinamika i Partizana. Čuo sam se pre par dana sa mojim kumom Dobrilom Jojićem, koji je predsednik KK Mladost Čačak, i baš smo razgovarali o njihovim plasmanima na završne turnire Srbije u juniorskoj i kadetskoj selekciji. Drago mi je što se košarka u Čačku polako podiže, ali sam ubeđen da bi i u ovom trenutku morala da bude na još višem nivou. Marko Ivanović, direktor Borca, kao i čelnici Grada Čačak, čestitali su mi na osvojenoj tituli u Evroligi, što je bio lep gest.

* Rekli ste da bi bilo sjajno da se Fenerbahče sledeće sezone nađe na fajnal-foru u Beogradu. To bi zaista bila najbolja moguća prilika da dođete do 10. titule prvaka Evrope u prestonici Srbije.

– Prvenstvo je još uvek u toku, ne znamo u kakvom ćemo sastavu nastupiti sledeće sezone, nadam se da će okosnica tima ostati na okupu. Cilj će nam svakako biti da se plasiramo na fajnal-for, što je i moja velika želja. Imam pravo da sanjam i maštam i da u prilici da se u Beogradu borim za 10. titulu u Evroligi vidim veliku motivaciju – poručio je na kraju Obradović koja će ga ideja voditi tokom naredne takmičarske godine.

„Njegova“ sala u Evroligi

* Veliki ste prijatelj sa Đordijem Bertomeom, prvim čovekom Evrolige. Da li je tačno da je jedna sala za sastanke u zgradi Evrolige dobila ime po vama?

– Kada je Evroliga napravila novu zgradu, pozvao me je Đordi Bertomeu i pitao za mišljenje da najveću od tri sale za sastanke nazove po meni. Naravno da sam time bio počastvovan, kao što su sigurno i Dejan Bodiroga i Šarunas Jasikevičijus, po kojima su imenovane preostale dve sale. Često se šalimo da pred početak svake sezone ugostim sve trenere u svojoj sali za sastanke.

Turci su gostoljubivi

– Za ove četiri godine u Istanbulu stekao sam utisak da su Turci vrlo predusretljiv narod i gostoljubiv. Srećan sam i zadovoljan kada mogu da se uverim u to koliki broj Turaka avionom odlazi u Beograd kako bi posetili našu prestonicu, jer i sam to često činim tokom sezone. I to je jedan od razloga zbog kojih bih voleo da se plasiramo na F4 sledeće sezone, kako bi se Turci još jednom uverili u našu gostoljubivost – naglasio je Obradović.

Basket na „Čelovu“

* Kad god se spomene košarka u Čačku, neizbežna je tema teren za basket „Čelovo“ na kojem ste i vi često igrali i to dok ste bili profesionalac u Borcu.

– „Čelovo“ je bilo poznato kao teren na kojem se igrao odličan basket. Kao prvotimac Borca, često sam vikendom odlazio na pomenuti teren i igrao protiv odličnih basketaša, koji su umeli da nas dobiju, tako da smo neretko čekali i po par sati da bismo došli na red. Dolazilo je i po tri hiljade ljudi da nas posmatra.

Bjelici treba lopta

* U poziciji u kojoj je Bogdanović danas Nemanja Bjelica je bio 2015. kada je upravo iz Fenerbahčea prešao u Minesotu. Kako vidite njegov razvoj u NBA ligi za ove dve sezone?

– Bjelica je otišao u NBA u momentu kada je proglašen za MVP Evrolige. Povrede su ga nažalost usporile; on je igrač koji talenat može da dokaže samo ako ima loptu u posedu. Nažalost, u Minesoti nije dobio takvu mogućnost da se dokaže igrajući sa loptom, kreirajući… Znam da vredno trenira i želim mu da se što pre oporavi i vrati košarkaškim obavezama. U Minesoti, kao i u većini NBA klubova, važi pravilo da je lopta kod onih igrača koji imaju i najveća primanja. Velika je šteta što Bjelica nije dobio šansu da pokaže koliko može da utiče na igru sa loptom u rukama. Ima trogodišnji ugovor sa Minesotom, videćemo šta će se dogoditi po isteku istog.