Samo što su se vratili iz Rija sa Olimpijade, šabačke kajakaše sačekalo je prvenstvo države. Olimpijska srebrna medalja za dvojac Zorić – Tomićević, prva medalja posle 32 godine u kajaku, veliki je podstrek za Klub.
Kajakaši “Zorke” čine okosnicu reprezentacije, a u Riju bili su još Dejan Pajić, Nebojša Grujić i Marko Novaković, koji su kao dvojac stigli šesti u trci na 200 metara, četverac je bio osmi u finalu, a treneri su bili Uroš Pavlović i Miroslav Aleksić, koji je ujedno i direktor reprezentacije.
Bilo je očekivanja za još koju medalju, jer su ih šabački kajakaši osvajali na evropskim i svetskim šampionatima. Ipak, postignut je ogroman uspeh jer se od deset kajakaša na Olimpijadi, sedmoro takmičilo u finalu. Ujedno to je i skok u kvalitetu, jer u Pekingu nismo imali predstavnike, u Londonu je već bilo srpskih kajakaša, dok je medalja u Riju kruna rada. A veliki iskorak napravljen je još 2010, angažovanjem Miroslava Aleksića, koji je rad u klubu podigao na profesionalni nivo.
Pored velikih uspeha u seniorskoj konkurenciji potvrda velikog rada su uspesi najmlađih. Ove godine, prvi put u svojoj storiji KK “Zorka” je sveukupni pobednik Mini-lige Srbije. Ovo je i najmasovnije takmičenje u Srbiji u uzrastu od osam do 13 godina, a učestvovalo je tridesetak timova, dok je ekipa Šapčana brojala sedamdesetak takmičara. Posebno ohrabruje to što se za kajak sve više opredeljuju devojčice, a u KK “Zorka” ima ih više od 30. Svako popodne barem dvadesetak čamaca, kao čitava flotila najmlađih takmičara izlaze na Savu. Najčešće između dva mosta, ali odveslaju i dalje, uzvodno i nizvodno, jednosedi, ali i u paru, kao i u četvercima.
Inače, KK “Zorka” opstaje i razvija se zahvaljujući entuzijazmu porodice Aleksić. Velimir Alja Aleksić doneo je prvu međunarodnu medalju, u juniorskoj konkurenciji, davne 1961. godine. Zbog studija mašinstva nije mogao da postiže vrednije rezultate, ali je klubu mnogo dao.
– Redovno sam bio član reprezentacije, tako da sam i po završetku studija nastavio da se takmičim i treniram. U to vreme nismo imali uslove kakve sportisti danas imaju. Posebno što sam radio i trenirao, a to zahteva dva-tri treninga dnevno. Naš klub je, valjda, jedini u svetu koji je nekoliko puta nestajao i nastajao. Nije ugašen zahvaljujući Slobodanu Đenadiću, sekretaru kluba, i meni. Dugo smo bili u “špilji” u tvrđavi na Starom gradu, gde nije bilo ni struje ni vode, ali su kajakaši pobeđivali na prvenstvima države. Od devedesetih do 2000. godine nismo dobili nijedan dinar od države, a tek posle su nastupili bolji dani. Sa sinom Miroslavom osnovao sam privatnu firmu koja je kasnije finansirala klub. Raduje me što su se odnosi promenili, što država ulaže u ovaj sport, i da ima dovoljno novca za preko potrebne pripreme, kaže Velimir Aleksić.
Izgraditi sportski centar na vodi
Miroslav Aleksić ima ambiciozne planove da se kod Mišarske ade, nedaleko od novog mosta na Savi, izgradi sportski centar na vodi. “Imamo punu podršku Ministarstva za sport, a tu su i lokalne samouprave Šapca i Rume. Očekujem da bi radovi trebalo da počnu naredne godine, a to bila velika šansa za dalji razvoj sportova na vodi. Ne samo za kajak, nego i za veslače, a naravno i sve što ide uz to. Sava je divna, velika reka, na njoj smo odrasli, postigli mnogo, moj sin Aleksandar bio je učesnik Olimpijade u Londonu, a sportski centar ovakve vrste bio bi prava nagrada za sve što smo uložili i što očekujemo”, kaže Miroslav Aleksić. Naravno, očekuje da se rad pojača, jer ih čeka Olimpijada u Tokiju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
