Od kolekcionara titula do vreće za udaranje: Partizan uvek može gore i to stalno dokazuje

Prošle godine u ovo doba, Partizan je i te kako bio živ u večitoj šampionskoj trci sa Crvenom zvezdom. Šta više, zahvaljujući „ludačkoj“ energiji trenerskog zanesenjaka Aleksandra Stanojevića, nalazio se bliže tronu od komšija, da bi mu 12 meseci kasnije bio ugrožen i već viđeni status viceprvaka.

Sa džinovskih 18 bodova manje, u Humskoj 1 mogu samo zavidno da gledaju kako crveno-beli prave tim za, srpskom fudbalskom vladaru, zagarantovano učešće u sledećoj Ligi šampiona, unapred trošeći milione evra od pripadajuće im zarade iz bogatog nagradnog fonda Evropske fudbalske federacije.

I tako ucveljeni i demoralisani pokušavaju da spasu što se da spasiti do kraja prvenstva, jer Čukarički i TSC, s dobrim timovima, ozbiljnim upravama i stabilnim budžetima, tako sitno zaostaju da najopasnije kidišu na, drugoplasiranom, sledujuće kvalifikacije za Ligu šampiona, u novom poretku nacionalnih liga na UEFA listi.

I veću zaradu od istih, obzirom na to da donose više novca od borbe za Ligu Evrope, a pogotovo od one za Ligu konferencije, gde je plasmanom u plej-of viđeno ono malo klupskog belila u opštem crnilu iza zidina bivšeg JNA stadiona. Na „mestu zločina“, sa kog ne beže jedino Milorad Vučelić i Miloš Vazura.

Predsednik i generalni direktor ne odstupaju ni zbog rezultatske agonije, čiji se kraj ne nazire, ni radi praznih tribina na domaćim mečevima, ni pod bremenom duga, čiji se iznos odavno meri dersetinama miliona evra, ni pod pritiskom navijačkog uličnog protesta pristalica sa najradikalnije – južne tribine.

Deo Grobara će reći „zato što nemaju skrupula ni zrnca odgovornosti“, dok će drugi ušančen položaj dvojca tumačiti kao „sprovođenje direktive političkih centara moći, naklonjenijih Crvenoj zvezdi“. Kako bilo, ako „koza laže, rog ne laže“, jer je prost uvid u bilans njihove vladavine dovoljan za najnižu ocenu – 1.

Da nije bilo zaraznog entuzijazma i stručnosti trenera Marka Nikolića i(li) nonšalancije večitog rivala Partizan ne bi od oktobra 2016. godine, tj. dolaska V-V na vlast, osvojio ni tu jednu jedinu titulu. Ovako je u proleće 2017. razbio već ustanovljen poredak, u foto-finišu skinuvši Zvezdu sa vrha. I još pride uzeo trofej Kupa Srnije.

A, onda se ugasio. Još dva pobednička pehara u manje važnom takmičenju i par proleća dočekana u Evropi nisu namirili apetite nijednog tipičnog navijača, naviklog na najviše ambicije. Više su bila dokaz da Partizan nije „umro“ nego putokaz izlaska iz teške rezultatske, finansijske i kadrovske krize.

U međuvremenu su treneri dolazili i prolazili kao na korzou, jer nisu imali kvalitetan igrački materijal za oblikovanje, stomak da svare sve probleme van njihovog domašaja i istinsku podršku nadređenih, čija je matrica bila i ostala „čim krene po zlu smeni šefa stručnog štaba“ i serviraj navijačima još viđeniju trenersku „glavu“, da im se zamažu oči.

Samo što su ih toliko već (zlo)upotrebili da i najprosečniji odbijaju da uđu u živo blato, odnosno unapred pristanu na gubljenje snage i vremena. Sa sve osvedočenim partizanovcima, s detinjstvima provedenim u nekada evropski čuvenoj a sada devastiranoj fabrici talenata crno-belih, poput klupske legedne Saše Ilića. Umesto da sedne na klupu svog kluba, karijeru gradi daleko od Humske.

Od početka prvog mandata sadašnje uprave svlačionicom je prodefilovao veliki broj igrača, a da su mnogi otišli nezadovoljni i neisplaćeni u ugovoreno vreme, pa su neki izlaz tražili u opraštanju dugova zarad čistih papira potrebnih za transfere u druge klubove a neki u tužbama pred međunarodnim fudbalskim instancama.

Došlo se dotle da se i „mali“ timovi šepure Humskom, da u tom trenutku fenjeraška novosadska Mladost ispraši bivšeg viceprvaka Evrope sa 0:4, jedna Kolubara otkine bod (1:1) ili kragujevaćki Radnički izvuče remi na Topčiderskom brdu (1:1). Sve to u samo u poslednjih mesec dana, u koji je stao i derbijevski poraz.

Bitisanje kluba svelo se na neuspešno jurcanje za Zvezdom, hvalisanje pobedama nad ekipama iz jačih evropskih liga, sporadične unosne prodaje sopstvenih klinaca, zahvaljivanje državi na donacijama za dobijanje UEFA licenci i gledanje kroz prste za nagomilane poreske obaveze, povremene ratove saopštenjima sa komšijama i predsednikom košarkaške sekcije Ostojom Mijailovićem.

Svaki prosečan zvezdaš smatraće to pravičnim vraćanjem milog za drago, na konto perioda vladavine partizanovca Tomislava Karadžića sa pozicije prvog čoveka Fudbalskog saveza Srbije, kada su crno-beli šest puta u seriji osvajali SLS. Kao sada klub sa „Rajka Mitića“, prvo u vreme zvezdaša Slaviše Kokeze, a posle u eri njegovog preteklog Upravnog odbora.

Dok ono malo preteklih redovnih navijača na utakmicama crno-belih želi da veruje da će sve to jednog dana proći, kao što ništa u životu ne traje doveka. A Partizan se nekada, nekako i s nekim novim ljudima na čelu kolone uzdići iz sopstvenog praha i pepela. Ako ni zbog čegpg drugog onda zašto što je Zvezdi potreban „domaći neprijatelj“.