Od Misurija do Sakramenta i Beograda

Stručnjak koji je trenerski kredibilitet stekao dvadesetogodišnjim radom u NBA, uspešno pritom vodeći reprezentacije Gruzije, a posebno Slovenije, sa kojom je 2017. postao prvak Evrope, imaće prevashodni zadatak da „orlove“ na kvalifikacionom turniru u Beogradskoj areni odvede na ovogodišnje Olimpijske igre u Tokiju, a potom da u prestonici Japana pokuša da sa Nikolom Jokićem, Nemanjom Bjelicom i Bogdanom Bogdanovićem kao predvodnicima generacije ponovi uspeh iz Rija (osvojena srebrna medalja).

U razgovoru za Danas, na koji je pristao uprkos brojnim obavezama u jeku sezone u Sakramento Kingsima, gde radi kao pomoćnik u stručnom štabu Luka Voltona, Kokoškov priča kako je učio od imena kao što su Leri Braun, Alvin DŽentri, Kvin Snajder…, radio sa košarkaškim veličinama formata Šekila O Nila, Stiva Neša, Grenta Hila, Rašida Valasa, ali i sa brojnim srpskim igračima od Marka Jarića u Klipersima, pa sve do Nemanje Bjelice i Bogdana Bogdanovića u Kingsima.

Magistar prava prvi učitelj

Po dolasku u SAD 1999, Igor Kokoškov se sa američkom koledž košarkom upoznao radeći na Univerzitetu Misuri. Za tih godinu dana u Kvinu Snajderu stekao je velikog prijatelja i čoveka sa kojim je kasnije tri godine uspešno radio u Juti DŽez. Snajder i danas uspešno vodi klub iz Solt Lejk Sitija; za Kokoškova on je i dalje jedan od najbližih prijatelja u Americi.

– Kvin Snajder je imao neverovatan uticaj na moju košarkašku karijeru, ali i privatan život. Reč je o čoveku koji je magistar pravnih nauka, a diplomu je stekao na čuvenom Univerzitetu Djuk. Dugo se lomio u kom bi pravcu trebalo da krene njegova profesionalna karijera. Imao je priliku da ode na Volstrit ali se na kraju opredelio za košarku. Bio je oženjen ćerkom čuvenog košarkaškog stručnjaka Lerija Brauna, tako da je već sa 22 godine postao pomoćnik u stručnom štabu LA Klipersa. Snajder ima impresivnu košarkašku karijeru; veliki je košarkaški um, neverovatno inteligentan, poseduje izuzetnu sposobnost adaptacije igre, veoma je sistematičan u radu. Imao je prilike da uči od najboljih: Lerija Brauna, Majka Križevskog na Djuku, Grega Popovića u San Antonio Sparsima i zato i ne čudi što već šest godina uspešno vodi Jutu DŽez. Ekipa pod njegovim vođstvom konstantno napreduje, vrše se pametne korekcije u rosteru i s tim u vezi ne bi me iznenadilo da u skorije vreme krenu u pohod na NBA titulu.

Prvi posao u NBA

Alvin DŽentri, aktuelni šef struke NJu Orleans Pelikansa, neko je ko je Kokoškovu dao šansu da posle samo godinu dana provedenih na Misuriju postane prvi evropski trener sa punim radnim vremenom u stručnom štabu jednog NBA tima. U svojoj 20-godišnjoj NBA karijeri, Alvin DŽentri je neko sa kime je Kokoškov ubedljivo najduže sarađivao – punih osam godina u Klipersima i kasnije Finiks Sansima.

– Alvin DŽentri je sasvim sigurno jedan od najboljih ljudi u NBA. Bilo mi je veliko zadovoljstvo što sam sa njim sarađivao punih osam godina. Mi smo danas porodični prijatelji. On je izuzetan košarkaški um; sposoban da kreira, improvizuje u igri, oduvek je imao odličnu relaciju sa igračima, pa i ne čudi što i danas gotovo svi odreda vole da sarađuju i igraju za njega. Čudno je to kako danas mogu reći da su njegovi košarkaški prijatelji zapravo i moji, što možda i najbolje opisuje o kakvom je čoveku reč.

Sa Markom Jarićem u NBA odiseju

Tokom izvanredne karijere u NBA, Kokoškov je sarađivao sa brojnim srpskim, ali i košarkašima sa prostora bivše SFRJ. U tek svojoj drugoj profesionalnoj sezoni u LA Klipersima, Marko Jarić bio je prvi srpski igrač sa kojim je današnji selektor Srbije radio, ali i sticao znanja i iskustva.

– Marko Jarić i ja smo faktički zajedno krenuli sa sticanjem znanja i NBA iskustva. U to vreme već je bilo 12-13 srpskih igrača u NBA; bile su to lepe godine za srpsku košarku: Vlade Divac, Peđa Stojaković, Raša Nesterović, kojeg mi negde prihvatamo kao srpskog igrača, Predrag Drobnjak… Jarić je bio u grupi momaka koji su do dolaska u NBA već napravili velike karijere u Evropi. Nekako je logično bilo da se oprobaju u najboljoj ligi na svetu. Samo radi podsećanja, u to vreme u NBA su iz Evrope dolazili samo dokazani igrači, sa vrhunskim karijerama; dakle oni koju su pokazivali jasnu produktivnost, u odnosu na danas kada se često angažuju mladići koji poseduju određeni potencijal. Lepa me sećanja vezuju za to vreme saradnje sa Jarićem. Postojalo je obostrano poštovanje; došli smo iz iste kulture, imali slične navike, što nam je olakšavalo rad. NJemu, kao i većini Evropljana u to vreme, najveći problem je bio da prihvate činjenicu da od pozicije lidera sada moraju da prihvate ulogu specijaliste. Trebalo je biti spreman da se proguta ego, želje prilagode potrebama ekipe i prihvati pozicija epizodiste.

Leri Braun, vodič do NBA titule

Leri Braun je član Kuće slavnih; neko ko je bio šampion u univerzitetskim i NBA okvirima i sigurno među deset najcenjenijih stručnjaka u Americi. Rezultatski verovatno najbolje godine, gospodin Kokoškov upravo je proveo u Detroit Pistonsima, sarađujući sa Braunom, sa kojim je doživeo i da bude učesnik Ol-stara 2007.

– Mi se nismo poznavali pre nego što sam stigao u Pistonse; prethodno sam postigao dogovor sa DŽoom Dumarsom, tada generalnim menadžerom Detroita. Mislim da će se teško u mojoj karijeri ponoviti tih pet godina rada sa Lerijem Braunom. Igrali smo redovno finale Istočne konferencije, dva velika finala, osvojili NBA prsten, a 2007. bili deo Ol-stara u Hjustonu. Te godine su sasvim sigurno zlatne strane u istoriji Pistonsa; nakon Brauna u Detroit je stigao čuveni Flip Saunders, tipski su bili potpuno drugačiji treneri, ali sam od obojice dosta toga naučio. Naravno, taj period pamtim i po saradnji sa Željkom Rebračom i Darkom Miličićem. Stigli su u Pistonse u potpuno drugačijim momentima, kada su u pitanju bile njihove karijere. Rebrača je bio dokazano ime u evropskim okvirima, osvajač brojnih medalja i priznanja i zaista mi je žao što je te šampionske 2004. godine bio trejdovan u Atlantu Houks jer nam je bio potreban Rašid Valas. Nesumnjivo, zaslužio je bio da bude deo šampionske generacije. Darko Miličić je, pak, tek bio stasavao. NJemu je u tom trenutku puno značilo mentorstvo koje je imao od strane Željka Rebrače. Imali smo zaista odličnu relaciju; trojica Srba u jednom klubu, pomagali smo se međusobno, podržavali, saosećali kada neko ne bi bio zadovoljan razvojem situacije u klubu.

Temperament Čarlsa Barklija

Ono što je čuveni Čarls Barkli predstavljao u NBA krajem 80-ih i tokom 90-ih, to je Rašid Valas bio u prvoj deceniji 21. veka. Kokoškov smatra da je javnost imala pogrešnu percepciju i da je Valas bio sve osim osobe teškog karaktera, lako svadljive i posebno alergične na sudije i njihov kriterijum.

– Rašid Valas je svoj temperament pretvorio u imidž. To je, u suštini, potpuno pogrešna percepcija o njemu i njegovim kvalitetima. Bio je fenomenalan saigrač, držao je svlačionicu pod kontrolom. NJegov košarkaški talenat bio je nestvaran; inteligencija izuzetna. On uopšte nije bio igrač koji se driluje. Sećam se i danas odlično njegovih priprema za utakmicu: izašao bi na parket i gotovo sa podjednakom preciznošću u serijama pogađao trojke prvo desnom, a potom slabijom, levom rukom. Valas je sasvim sigurno bio ključni igrač u pohodu na titulu. Mogao je da odgovori svim zadacima na četvorci i petici; bilo je dovoljno samo jednom da mu kažete šta od njega želite i on bi to bio u stanju da sprovede u delo.

Finiks – porodična oaza

Sticajem životnih okolnosti, bez obzira na to što danas radi u Sakramento Kingsima, Igor Kokoškov je svoju porodicu stacionirao u Finiksu. Nekako je posebno vezan za Sanse u kojima je u prvom mandatu, sarađujući sa Alvinom DŽentrijem proveo pet godina, a potom 2018. postao prvi trener u istoriji NBA, rođen van Severne Amerike, koji je postavljen za glavnog trenera.

– Kada sam stigao u Finiks Sanse 2008. mi smo u ekipi imali trojicu igrača, budućih članova Kuće slavnih: Grent Hil, Stiv Neš i Šakil O Nil. Stiv Neš je neko ko je za mene najdominantniji igrač sa kojim sam sarađivao. Bilo je zaista privilegija gledati, sarađivati i učiti od njega. NJegova skromnost bila je vredna divljenja; taj prirodan odnos bukvalno sa svima: od saigrača, stručnog štaba, pa do ostalog osoblja u klubu. On je tih godina stavljao čitavu ekipu na leđa i jednostavno je nosio kroz sezone. Nažalost, delila nas je jedna utakmica od velikog finala 2010. LJudi vide snagu nekog igrača u njegovim fizikalijama, visini, mišićnoj masi, a zapravo je Neš bio taj koji je pokazao da se i sa 193 centimetra može biti najsnažniji u ekipi. Neš je bio sposoban da se ponavlja u najkraćim mogućim razmacima: da impresivno odigra četiri utakmice u sedam dana. Bio je kao mašina; njegova produktivnost je bila nešto nestvarno. I danas smo u kontaktu; žao mi je što nije više infiltriran u košarku; posvetio se fudbalu; kupio je, mislim, jedan klub u Kanadi, ima deonice u Totenhemu…. Sećam se kada je, nakon odlične koledž karijere na Santa Klari postao NBA ruki; bio je četvrti plej u Sansima, u tom trenutku, i zahvaljujući tome što je Don Nelson otišao u Dalas, trejdovan je u Mavse u njegovoj drugoj sezoni. Nakon teške povrede odličio je da životne navike promeni iz korena: postao je perfekcionista u načinu pripreme jela i kako se hrani. On je svoje telo održavao u perfektnom stanju tokom čitave godine, bez obzira da li je sezona u toku ili je pauza. Uveo je inovacije u trening, ishranu i postao neko od koga su mnogi mogli da uče. Nije puno pričao, ali je igrama na terenu jednostavno ujedinjavao tim.

Goran Dragić i šahovske partije

Goran Dragić, jedan od najboljih evropskih plejmejkera u NBA ikada, i posle dvanaest godina karijere, neretko ističe da je Igor Kokoškov možda i najznačajnija osoba u njegovom profesionalnom životu. Čovek koji je Sloveniji 2017. zajedno sa Lukom Dončićem i upravo Kokoškovim, podario evropsko zlato, i sam vezan za svoje srpske korene, NBA azbuku počeo je da uči 2008. upravo u Sansima.

– Goran Dragić je imao sreće da mu je mentor bio Stiv Neš; ujedno, imao je i preteško breme njegove rezerve u ruki sezoni. Neš je bio igrač koji je ritam igre sve vreme održavao visoko i bilo je nemoguće ne osetiti pad pri njegovom izlasku sa terena. Mi smo Dragića faktički ukrali San Antonio Sparsima na draftu 2008. Supertalentovan, osećao je strahovit pritisak u svojoj ruki sezoni. Tvrdoglav, uporan, istrajan, inadžija u pozitivnom smislu, od izrazitog atlete na početku NBA karijere, koji je bio dobar u igri na otvorenom terenu, postao je neko ko je košarku shvatao kao šahovsku partiju. Danas je neko ko vodi igru, na kraju krajeva bio je i deo Ol-star spektakla, neko ko je u stanju da kompjuterski shvata, zaključuje, obrađuje informacije i sprovodi u delo zacrtano. Porodični smo prijatelji, Goran mi je jedan od najdražih ljudi generalno i drago mi je što se i danas intenzivno družimo.

Šakil Onilović

Radeći u Sansima, Kokoškov je 2008. na početku mandata sarađivao i sa čuvenim Šakilom O Nilom. Iako je američki Aristotel bio na zalasku karijere, selektor Srbije imao je priliku da se uveri u njegovu harizmu, duhovitost i neiscrpnu znatiželju. Četvorostruki NBA šampion, u Sansima je ponosno nosio dres Srbije sa prezimenom Onilović.

– Šek je naprosto jedan od najdominantnijih igrača u istoriji NBA lige. Nažalost, u Sansima je igrao kada je već bio na zalasku karijere. Nije se uklapao u Finiksov stil igre u to vreme: igra na otvorenom terenu uz puno trčanja i šuteva u ranoj fazi napada. U skladu sa tim, Stiv Neš i on jednostavno nisu funkcionisali. Namera kluba je bila da njegovim dovođenjem dobiju nekoga ko bi u potencijalnom finalu Zapada čuvao Tima Dankana, nažalost mi te godine nismo ni ušli u plej-of. Pamtim ga kao retko ozbiljnu osobu; bio je izuzetno duhovit, stalno nasmejan i spreman na šalu. Imao je neverovatan uticaj na svlačionicu i bio je fasciniran našim prezimenima na ić. U NBA su ona sinonim za odlične šutere, a kako je sam kuburio u tom segmentu, u šali je govorio da se i sam preziva Onilović. Jednom prilikom mi je prijatelj iz Srbije došao u posetu; kao poklon poneo je dres Srbije sa prezimenom Onilović. Poklonio ga je Šeku, koji ga je, iskreno oduševljen, često nosio u svlačionici, na treninzima…

Srcem i dušom u Sakramentu

Nakon rezultatski neslavno završene epizode glavnog trenera u Finiks Sansima u sezoni 2018/19, Igor Kokoškov je postao deo stručnog štaba Luka Voltona u Sakramento Kingsima gde na terenu svakodnevno sarađuje sa Nemanjom Bjelicom i Bogdanom Bogdanovićem, dok istovremeno sportski sektor vode Vlade Divac i Predrag Stojaković

– Sa Lukom Voltonom se nisam ranije poznavao; mi smo se faktički odlično razumeli posle samo jednog telefonskog razgovora. Nažalost, dobre igre Nemanje Bjelice i Bogdana Bogdanovića u poslednje vreme nisu ispraćene uspešnim rezultatima kluba. Imali smo problema sa povređenim Dieronom Foksom i Marvinom Beglijem, pritom i Bogdana konstantno muči određena povreda koja ga ne sprečava da igra, ali često nije u mogućnosti da pruži 100 odsto. Srbi uvek traže više i ne zadovoljavaju se postignutim što je negde i dobro. Bjelica je startna četvorka i sezonama u Sakramentu pokazao je da zaslužuje status startne četvorke u NBA. Ono što se pisalo i govorilo o tome da su Lejkersi navodno zainteresovani za trejd Bogdana Bogdanovića negde najbolje pokazuje koliko je Bogdanović napredovao i u kojoj meri je kvalitetan igrač. Znam da je glavom i srcem u Sakramentu i želim mu da još dugo godina nosi dres Kingsa.

Poreklo Kokoškova

U nekim pregledima biografije Igora Kokoškova Banatski Brestovac se čak spominje i kao mesto rođenja srpskog selektora.

„Ne znam odakle taj podatak; Banatski Brestovac je mesto u kojem nije bilo porodilišta tako da su se žene uglavnom porađale u Pančevu (smeh). Inače, Banatski Brestovac je mesto iz kojeg vučemo poreklo po očevoj liniji – Kokoškovi su odatle i uvek se rado sećam nezaboravnih trenutaka tokom detinjstva. Za mene je i danas Banatski Brestovac druga kuća. Tamo imam familiju, rado odlazim da ih obiđem, kao i prijatelje koje sam stekao. Za to mesto me vežu isključivo lepe uspomene“, otkrio je Kokoškov svoju mirnu oazu u Srbiji.