Od NBA talenta do „grejača klupe“

I jesu se u Zvezdi svojski potrudili da momku iz Bijeljine omoguće da se oseća kao kod kuće, prateći njegov igrački, ali i ljudski razvoj, međutim kada je trebalo da obe strane u seniorskoj konkurenciji pronađu rezultatsku, odnosno igračku satisfakciju „lončići su se toliko polupali“ da su se na kraju strane razišle bez pozdrava.

Nakon godina tavorenja u seniorskom timu Zvezde, 23-godišnji Boriša Simanić odlučio je da zatraži raskid ugovora i sreću potraži na nekom drugom mestu.

Nisu se ni na Malom Kalemegdanu previše bunili, naprotiv, njegov odlazak posmatran je kao i rešenje sa finansijske strane, s obzirom na to da je neigranje papreno koštalo crveno-bele.

Zašto je veza raskinuta nako osam godina međusobnog trpljenja razloga je sigurno više i argumenti postoje na obema stranama.

Simanić je sa Aleksandrom Aranitovićem i Aleksom Radanovim činio okosnicu trofejne generacije crveno-belih godišta 1997/98.

Od momenta kada je u Beograd stigao iz Bijeljine, srpski velikan vodio je računa o svim njegovim, kako privatnim tako i košarkaškim obavezama.

Simanić se dobro razvijao, demonstrirajući unikatan talenat i protiv najboljih ekipa na Starom kontinentu.

Uostalom, njegova generacija poražena je u dva Evroligina juniorska finala, a sam Simanić je 2016. proglašen za najkorisnijeg igrača turnira.

Do prvih većih problema došlo je u njegovoj poslednjoj juniorskoj sezoni, prema kriterijumima Evrolige; brojni skauti i menadžeri sjatili su se oko porodice Simanić tvrdeći kako je Boriša NBA potencijal, predočavajući im najbolji put do ostvarenja dečačkih snova.

Pritisak je bio ogroman, pojedini stručnjaci smatrali su da bi trebalo da ode i na koledž, navodno je i poznati Kentaki univerzitet, čiji košarkaški program godinama unazad uspešno vodi čuveni Džon Kalipari, bio zainteresovan da ga dovede, međutim, na kraju je Zvezda pobedila unosnim višegodišnjim ugovorom.

Ilustracije radi, Simanić je u tekućoj sezoni zarađivao daleko više od brojnih domaćih igrača koji su nosioci igre poput Dejana Davidovca, Marka Jagodića Kuridže (više od 200.000 evra)….

Njegov prelazak u seniorsku košarku bio je za samog igrača vrlo stresan fizički, ali i mentalno, Simanić nije bio spreman za zahteve koje iziskuje igranje sa daleko starijim, „namazanijim“ i snažnijim momcima.

U dva navrata pokušavano je sa pozajmicama u FMP međutim oba puta Simanić se borio, prvo sa fizičkim limitima, potom i zahtevima tehničko-taktičke prirode.

Istovremeno, ogromna nadanja i obećanja, pretvorena u putić koji je jedino iz Železnika vodio ka Malom Kalemegdanu delovali su deprimirajuće za nekoga kome su konstantno pričali da je NBA potencijal.

Tokom druge pozajmice u sezoni 2017/18, dok je „pantere“ uspešno vodio Vlada Jovanović, izgledalo je da će stručni štab uspeti da oplemeni, barem na određeni način, njegov nesporan talenat, međutim, iako su u Železniku smatrali da je za Borišin razvoj bilo najbolje da još godinu dana ostane u FMP, u Zvezdi su procenili da je trenutak za povratak idealan.

Dok je vodio Zvezdu, u sezoni 2018/19, Milan Tomić je tvrdio da će uspeti da do kraja razvije Simanićev talenat na poziciji krilnog centra, međutim kao i pod vođstvom Dejana Radonjića obostrani entuzijazam presušio je posle samo par meseci saradnje.

Nijedan trener nije imao dovoljno strpljenja i upornosti da isforsira Simanića, ponekad i po cenu rezultata; ujedno ni sam igrač nikada nije spadao u grupu radoholičara spremnih da treniraju „do koske“.

Igrača je bolelo to što ne igra i što je češće posmatrao mečeve u civilu to je teže podnosio zahteve, kako tokom timskih treninga tako i prilikom individualnih.

Neretko je i ove sezone igru pet na pet na treninzima posmatrao po strani ili bi vreme provodio u teretani, često postavljajući pitanja sebi, a i saradnicima zašto da izvodi određene vežbe, trči kamikaze kada ne igra.

Simanić je smatrao da zaslužuje da igra ali i kada su mu se ukazivale prilike nije ih koristio na adekvatan način.

Istine radi, na kraju je i trener Radonjić izgubio strpljenje tako da je raskid bio neminovan.

Iz koraka glavom „pipa“ obruč

Boriši Simaniću je od ulaska u seniorsku košarku konstantno falila mišićna masa. Čak i kada bi uspevao da nabaci koji kilogram, bilo bi dovoljno da dva dana ne trenira i odmah bi se vratio na staru kilažu. Ono što ga i danas čini jedinstvenim jeste njegov atleticizam za evropske prilike. Faktički iz mesta, odnosno jednog koraka u mogućnosti je da glavom pipne obruč. Raspon ruku mu nije vanserijski, ali zato poseduje dugačak korak. Brojni NBA skauti zamerali su mu manjak samopouzdanja, nedovoljnu kreativnost i tačnost u dodavanju kao i limitiranost u odbrani na visokim pozicijama zbog nedostatka mišićne mase.