Od prizivanja medalje do najgoreg učinka na EURO: Da li su rukometašice Srbije mogle više u Sloveniji?

Čim su rukometašice Srbije „upale“ u B grupu aktuelnog Evropskog prvenstva znalo se da će im biti teško da prebrode preliminarnu fazu i odu korak dalje u odnosu na EURO 2020, jer su im dodeljene Danska (trećeplasirana selekcija sa prošlogodišnjeg šampionata sveta), Švedska (četvrta na prošlogodišnjim Olimpijskim igrama) i Slovenija (jedan od tri organizatora takmičenja).

Orlicama su nad glavama visili i izostanci Dunje Radević, njene imenjakinje Tabak (nevakcinisane protiv korona virusa nisu mogle na turnir), Tamare Radojević Georgijev, Katarine Stošić (povrede) i Jelene Agbabe (trudnoća), u kombinaciji sa poodmaklom smenom generacija, odnosno potencijalne posledice kadrovskih problema. Prvenstveno na bekovskim pozicijama.

Pa, opet su očekivanja bila iznenađujuće velika. Što vrhuške Rukometnog saveza Srbije, što jednog od neposrednih proizvođača rezultata, kao što je selektor našeg tima.

„Možda se smatra da smo autsajderi, ali autsajderi umeju i te kako da iznenade, ali isto tako znam da mnogi protivnici gledaju na nas sa velikim respektom. Ono što bih ja želela jeste da se ponovi sva ona želja i pristup sa Svetskog prvenstva. Tamo je sistem takmičenja nažalost bio drugačiji, pa nismo uspeli da zauzmemo visoko mesto, ali je ukupan utisak bio veliko zadovoljstvo jer su devojke zaista dobro igrale.

Odlična je atmosfera, imamo veliki broj mladih igračica, tokom ove dve godine je nastupila smena generacija. Ostalo je nekoliko iskusnijih igračica i bez njih bi sve to teško moglo da se sprovede. Imamo pet igračica iz domaćeg prvenstva, imamo mladu Natašu Ćetković koja ima 17 godina…

Ne znam da li će sve ovo biti dovoljno za medalju, ali sigurna sam da će devojke dati sve od sebe”, tim rečima je predsednica RSS, Milena Delić, ispratila 12-plasiranu ekipu sa Svetskog prvenstva 2021.

Slovenac na srpskoj klupi, Uroš Bregar, nije toliko leteo „pred rudu“, ali je i on smatrao izvodljivim da se u tri nutakmice izbegnu četvrta pozicija i brzinski povratak kući. Naravno, ne sluteći veliki peh u vidu teške povrede Jovane Kovačević u drugom kolu.

“Čeka nas težak posao, ali mi verujemo u sebe i na nama je da odigramo sve tri utakmice na visokom nivou. Prvi zadatak je da prođemo grupu, to je najbitnije i bitno je koliko se bodova prenosi dalje. Naša grupa se ukršta sa grupom A u kojoj su Norveška, Mađarska, Hrvatska i Švajcarska, ali polako, idemo utakmicu po utakmicu. pa ćemo videti“, poručio je prošle nedelje naslednik Ljubomira Obradović, pre čijeg odlaska su Orlice bile šeste na svetu, a onda ostale bez plasmana na OI u Tokiju.

Međutim, surova realnost je oboje demantovala, jer Srpkinje nisu bile dostojne rivalke Šveđankama (21:27) i Dankinjama (21:34), pa ni Slovenkama (24:27). Povremeno dobra držanja, pa i vođstva, nisu bili dovoljni za egal borbu, jer je škripalo u svim segmentima igre. Labava odbrana, bled učinak golmanki, lako čitljiva kombinatorika u napadu, preteran broj tehničkih grešaka… slutili su krah, kakav se desio.

Možda nije ni bilo realno da Sanja Radosavljević i društvo „izađu“ iz takve grupe, ali malo ko je mogao pretpostaviti da će tri poraza biti „podvučena“ gotovo izvesnim izjednačavanjem najgoreg plasmana u istoriji nastupa naše selekcije od početka samostalne ere Srbije – 15. mesta na EURO 2014. godine (ukoliko se ne dese rezultatska čuda u večerašnjim mečevima). I rekordno lošom gol razlikom (-22).

Mada, podbačaji takve vrste su odavno postala normalna stvar u nekada trofejnom srpskom rukometu, „operisanom“ od sistemskog rada i dugoročnih rešenja, a ogrezlom u borbi sujeta i različitih koncepcija.