Odlazak proslavljenog Arhitekte: Luis Suarez dvaput igrao na JNA, dolazio i na Marakanu

O njegovoj igračkoj veličini svedočilo je priznanje za najboljeg fudbalera Evrope 1960. Zlatnu loptu „Frans fudbala” je zaslužio dok je nosio Barselonin dres, a prvi je Španac po rođenju kome je ukazana ta počast za sva vremena (Realova zvezda tog doba Alfredo di Stefano, najupečatljiviji za 1957. i 1959, primio je špansko državljanstvo, a rođen je u Argentini).

Po broju glasova (54:37) Luis Suarez je nadvisio legendarnog Mađara Ferenca Puškaša, drugoplasiranog, još jednog asa „kraljevskog kluba” kome je udešen pasoš i da bi mogao da igra za reprezentaciju „crvene furije”. Ishod možda nije imao logiku jer je 1960. madridski velikan postao petostruki uzastopni evropski prvak na krilima svog dueta – u finalu u Glazgovu Ajntraht je savladan sa 7:3, Puškaš je postigao četiri gola, a Di Stefano tri. Njih dvojica su izneli i najveći teret da se u polufinalu izbaci upravo Barselona, koja je u tom Kupu šampiona učestvovala kao državni osvajač (Real kao branilac trofeja). I na stadionu „Santijago Bernabeu” u Madridu i u revanšu u Kataloniji bilo je po 3:1. Od šest golova tri je dao Puškaš, dva Di Stefano, a jedan Hento.

Skoro cela karijera uz Elenija Ereru

Luisu Suarezu je uvažen doprinos za sačuvanu krunu u domaćoj ligi (Barselona na vrhu bodovno poravnata s Realom, ali s boljom gol-razlikom – za samo dva gola) i za trijumf u Kupu sajamskih gradova iako nije igrao u finalu s Birmingemom u proleće 1960 (0:0 u Engleskoj, 4:1 u Španiji). Na tom putu katalonski tim je u polufinalu, u jesen 1959, bio uspešniji od selekcije Beograda, za koju su igrače dali Crvena zvezda, Partizan i Radnički – 1:1 na Stadionu JNA, 3:1 na Nou Kampu. Luis Suarez je na oba meča zauzeo svoje mesto u sastavu slavnog argentinskog trenera Elenija Erere.

Španija posle njega nije imala dobitnika Zlatne lopte, ali jeste dobitnicu. „Frans fudbal” nju fudbalerkama dodeljuje od 2018, a i za prošlu i za pretprošlu godinu došla je u ruke Aleksije Puteljas (29), koja izgrađuje istoriju Barseloninog ženskog tima.

Logičnije je da su Luisa Suareza izabrali za 1964, jer je bio i prvak Evrope sa Španijom (na završnom turniru Kupa nacija, preteče Evropskog prvenstva, na „Bernabeuu” u polufinalu savladana Mađarska na produžetke, a u finalu važeći šampion Sovjetski Savez, oba puta 2:1) i klupski prvak Starog kontinenta s Interom (3:1 protiv Reala na bečkom Prateru), u koji je prešao 1961, godinu posle Erere, ali nadmašio ga je škotski golgeter Mančester junajteda Denis Lou (61:43).

U tom ciklusu Kupa šampiona učestvovao je i u obe pobede u duelima s Partizanom u četvrtfinalu – 2:0 u Beogradu, 2:1 na San Siru. Erera mu je na Stadionu JNA dao defanzivnu ulogu. Zamisao da se crno-beli slome munjevitim protivudarima iz granitne odbrane urodila je plodom.

Luis Suarez je u Interu (prvi Španac u Italiji) bio na vrhuncu karijere. Igrao je dobro i u inat Barseloninim navijačima, koji su se prema njemu poneli nečuveno. Umesto da podrže rađanje novog vođe tima, zviždali su mu. Lasla Kubalu, iako vremešnog i sasvim posustalog, držali su za nedodirljivu ikonu kluba.

U sezoni po Ererinom odlasku Barselona je promenila tri trenera. Drugi među njima bio je Ljubiša Broćić. Iz turbulentne godine ipak se izrodilo finale Kupa šampiona, prvo u kojem nije igrao Real, ali je pobedu u Bernu, u poslednjem meču Luisa Suareza za „blaugranu”, odnela Benfika s 3:2.

Grande Inter je 1965. produžio mandat na evropskom tronu. U odlučujućoj utakmici savladao je na svom igralištu Benfiku s 1:0 preko Brazilca Žaira, koji je Partizanovog golmana Milutina Šoškića matirao po jednom na oba meča godinu ranije.

Luis Suarez je ostao u italijanskoj Seriji A i na zalasku dugovečne igračke karijere (1970-73). Uzela ga je Sampdorija. Poslednje dve godine opet mu je trener bio Erera.

Pošao je njegovim putem čim je okačio kopačke o klin. Dali su mu omladince Đenove, a već za sezonu 1974/75. posustali neroazuri su našli da im je bivši as najbolje rešenje za klupu. Nije se proslavio (deveto mesto u „kalču”, neuspeh u drugom kolu Kupa UEFA protiv Amesterdama).

Deportivu u rodnom gradu je pritekao u pomoć u drugoj španskoj ligi potkraj 1978. Priveo je sezonu kraju na 15. mestu.

Dupli program: Kup Maršala Tita i mlada „furija“

Kraljevska španska fudbalska federacija postavila ga je 1980. za tehničkog direktora mlađih kategorija i za selektora reprezentacije za igrače do 21 godine. Prvi zapažen rezultat je postigao na Evropskom prvenstvu 1984. U polufinalu su se sastale jugoslovenske i španske nade. U prvom duelu, na beogradskoj Marakani, gosti su obavili pola posla s 1:0 golom Emilija Butragenja iz penala u 10. minutu. U 81. minutu austrijski sudija je zbog vrelih glava isključio Ljubomira Radanovića (Partizan) i Martina Vaskeza (Real). Meč je posmatralo dvadesetak hiljada gledalaca. Ostalo ih je nešto manje nego što ih je bilo na utakmici pre, na polufinalu Kupa Maršala Tita između Zvezde i zagrebačkog Dinama (crveno-beli su s 2:1 ušli u finale, gde ih je već čekao Hajuduk).

Španci su pobedili i u revanšu kroz nedelju dana u Malagi – 2:0. Megdane za titulu su delili s Englezima, koji su ih savladali i u Sevilji (1:0) i u Šefildu (2:0). I onomad su iste reprezentacije odlučivale o prvaku. I opet se radovao podmladak iz „kolevke fudbala” – 1:0 u finalu u Batumiju. To i jeste njegov prvi trijumf posle 39 godina.

Luis Suarez je propušteno nadoknadio 1986. Španija se u finalu sastala s Italijom. U Rimu je izgubila s 2:1, a u Valjadolidu je azurima vraćeno milo za drago. Pucani su penali. Sva tri domaća izvođača su bili hladnokrvni, sva tri gostujuća su zakazali.

Posle neuspeha „crvene furije” na Evropskom prvenstvu u Zapadnoj Nemačkoj 1988 (treće mesto u grupi, bez plasmana u polufinale) smenjen je selektor A tima Migel Munjoz, koji je bio Realov trener u finalu Kupa šampiona protiv Partizana na Hejselu 1966. Avanzovao je Luis Suarez.

Triput s „plavima“: Buenavista, Ljubljana i Verona

Vatreno krštenje je imao u prijateljskoj utakmici s Jugoslavijom u Ovijedu 14. septembra 1988. Meč je bio svojevrsni omaž prvom međusobnom duelu dve reprezentacije, koje su se 24. aprila 1932. srele na otvaranju baš tog stadiona, nazvanog Buenavista (Dobar pogled). Domaćin, predvođen kapitenom slavnim golmanom Rikardom Zamorom, pobedio je tada s 2:1, a isti rezultat, ali u korist „plavih”, bio je 56 godina kasnije. U goste su pozvani živi akteri predratnog okršaja.

I Jugoslavija i Španija su s prvog mesta u grupi prebrodili kvalifikacije za Mundijal u Italiji 1990. Barselonin golman Andoni Zubizareta, Realov desni bek Čendo i Realovih „pet lešinara” Butragenjo, Mičel, Manuel Sančis, Martin Vaskez i Migel Pardeza, koji jedini među ovom sedmoricom nije igrao protiv jugoslovenskih nada 1984, a i prešao je u međuvremenu u Saragosu, činili su okosnicu „crvene furije”. Pošto je poranila na Apenine, zgodno joj je bilo da poslednju pripremnu utakmicu odigra protiv „plavih” u Ljubljani. Iako je domaćin imao više od igre, presudio je jedan gol u mreži Tomislava Ivkovića. Postigao ga je Butragenjo. Jugoslavija se proverila i osam dana kasnije. Izgubila je i od Holandije (2:0), a „Maksimir” se poneo prema reprezentaciji kao da je tuđa.

Tačno mesec iza revije na igralištu Olimpije Ivica Osim i Luis Suarez su izveli svoje vojske i na „Bentegodiju” u Veroni. U utakmici za nezaborav u osmini finala Svetskog prvenstva Piksi je s dva majstorska gola izmamio Jugoslovenima suze radosnice. Njegova bravurozna varka u protivničkom kaznenom prostoru, kojom je nemoćnog Zubizaretu stavio pred svršen čin, dovela je u 78. minutu „plave” u vođstvo, a Luisa Suareza na ivicu živaca. Svisnuo je. Koji tren zatim zapadnonemački sudija ga je isključio. I izjednačujući pogodak Hulija Salinasa i još jednu Stojkovićevu majstoriju, iz slobodnog udarca na početku prvog produžetka, video je stojeći između karabinjera ispod jedne tribine.

Samo jednom selektoru pre njega je na mundijalu pokazano da napusti klupu. Paragvajac Kajetano Re, koji je bio napadač Barselone šezdesetih, isključen je na meču poslednjeg kola u grupi protiv Belgije (2:2) u Meksiku 1986.

Luis Suarez je u Španiji dočekan na nož. Zamereno mu je da je marioneta najvećih igračkih autoriteta u reprezentaciji jer se posle prve utakmice s Urugvajom (0:0) pod njihovim pritiskom, u prvom redu Mičelovim, odrekao napadača Manola (Atletiko Madrid) da bi igrao Hulio Salinas (Barselona). Ipak je ostavljen za selektora, ali je brzo platio danak zbog slabog starta u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 1992. To je poslednja velika smotra na kojoj Španija nije učestvovala.

„Ne bežim od toga da je moj trenerski učinak skroman. Bio sam mnogo bolji kao igrač”, otvorio je jednom dušu.

Pod stare dane predao se poslu fudbalskog komentatora.