„Satanski stihovi“ Nemanje Majdova

Zna to najbolje Milorad Čavić, poraženi za jedan stoti deo sekunde u jednom od najspornijih okršaja u istoriji olimpizma.

Za nas će najbolji srpski plivač svih vremena zanavek biti žrtva htenja da se Majkl Felps najsjajnijim odličjem i na 100 delfin u Pekingu 2008. izravna sa svojim slavnim prethodnikom u analima američkog plivanja Markom Spicom, osvajačem rekordnih sedam zlatnih medalja u Minhenu 1972, a u još jednoj trci i da ga nadmaši.

Baltimorski metak je u legendu i ušao, a Čavića, američkog plivačkog đaka, nikad nismo čuli da sipa javnu kivnju i bogorada na Omegu, zvaničnog merača vremena, ujedno i jednog od Felpsovih izdašnih sponzora, koja je, kao i Međunarodna federacija, naknadno potvrdila da je srpski as prvi dodirnuo taster, ali nedovoljnom jačinom da to bude i registrovano kao njegov trijumf i olimpijski rekord.

Onome ko gubi ne treba oduzeti pravo da se ljuti i upire prstom u druge, jer i vrhunski sportisti, olimpijci, ljudi su od krvi i mesa, koji i poraze prime, opravdano ili ne, s emocionalnim bujicama.

Nemanja Majdov i tri žuta

Jedan među njima, a naš, međutim, prevršio je svaku meru primerenog ophođenja prema sopstvenom neuspehu na Olimpijskim igrama u Parizu.

Nemanja Majdov (27), džudista u kategoriji do 90 kg, ne samo da je na strunjači teško podneo to što mu je na deset sekundi do kraja borbe s Grkom Teodorosom Celidisom u osmini finala dodeljen i treći žuti karton, momentalno isključujući, već je i preko društvene mreže u afektivnom stanju nastavio da se neumesno džapa s „nečastivim silama“ olimpijskog pokreta.

Nazvao ih je, uz salvu psovki i pogrda, i „satanističkim smećarima“ koji su se sa zlom namerom urotili protiv njegovog pregnuća.

Nije poštedeo i novinare, valjda zato što razvoju događaja nisu prišli saosećajno i sapatnički za njegove porušene donkihotovske ideale u sportu.

Majdov jeste veliki adut i za budućnost, koji treba da se takmiči i u miksu 3. avgusta.

Bio je svetski prvak 2017, evropski šampion lane, a ove godine vicešampion sveta u Abu Dabiju, između ostalog i tako što je njegovom suparniku u polufinalu dat treći žuti.

Naš džudo nema olimpijsku medalju od Moskve 1980.

Dve jugoslovenske nade su se borile za bronzu u Los Anđelesu 1984, a njoj se, bliže nego iko od tada, u Parizu primakao Strahinja Bunčić (28) u kategoriji do 66 kg.

Izgubio je na meču kakav se u našoj olimpijskoj tradiciji čekao četiri decenije, ali je sportski prihvatio da je njegov rival iz Kazahstana bio umešniji.

Već je očekivanjima od sebe dohvatao do Los Anđelesa 2028.

U teškom trenu olimpijske okrutnosti da pobednik može biti samo jedan, satanizam bogova s rukovodećeg Olimpa nije mu bio ni na kraj pameti.

Najnovije informacije o dešavanjima na Olimpijskim igrama u Parizu 2024. možete pratiti OVDE.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.