INTERVJU Tina Krajišnik o sportu u Srbiji: Neophodan nam je sistem, Marina Maljković ne može sve sama

Centar ekipe selektorke Marine Maljković u razgovoru za Danas prenosi utiske sa olimpijskog turnira i objašnjava zašto je odlučila da se oprosti od nacionalnog tima, u kojem je poslednje tri godine bila kapiten.

– Sležu se utisci, sve izgleda drugačije posle povratka, pamtiš one lepe trenutke, poput druženja, ali ostaje gorak utisak i žal zbog toga što nismo došli do faze u kojoj se boriš za medalju. Još pre odlaska cilj je bio da se prođe grupa i da dođemo do eliminacionih utakmica u Parizu, što smo uspele i treba da budemo ponosni na to.

Međutim, u toj najbitnijoj utakmici, u četvrtfinalu, falilo nam je malo snage da prođemo dalje. Ljudi nam čestitaju na onome što smo postigle, ali kad si sportista i kad si olimpijac želiš da osvojiš nešto i krunišeš olimpijski ciklus. Kad ti to ne uspe prijaju reči pohvale i podrške, ali to ne može u potpunosti da izbriše osećaj da nisi otišao do kraja.

Ekipa koja je nastupila na olimpijskom turniru je podmlađena, neke od igračica čak nisu rođene u Srbiji, da li je postojao neki nesporazum zbog generacijskog jaza ili zbog činjenice da su odrastale u drugačijem okruženju?

– Generacijski jaz je postojao i ja sam to rekla i selektorki, jer mi je otežavalo ulogu kapitena. Toga nisam bila svesna dok nisam počela da igram sa njima i da se družim. To su divne devojke, koje su spremne da se bore i da pokažu koliko im znači reprezentacija. Došle su u tim koji je već oformio svoj duh i identitet i bile su spremne da to prihvate, ali im nije bilo lako da se priviknu na neke stvari. Recimo, probuditi neku emociju koja je kod nas prirodna je njima mnogo teže.

Jednostavno, to je druga generacija, rođene su u drugoj eri, u kojoj sve drugačije funkcioniše, digitalnom svetu, u kojem društvene mreže imaju ogromnu ulogu. Tu sam osetila da i selektorka i ja treba da unesemo mnogo više energije da bi kod njih probudile onu iskru, odnosno, kako to mi zovemo inat. Trebalo je puno truda, nisu one to radile namerno, ali razlika definitivno postoji.

Kako ste uspevale da im probudite osećaj da je igranje za reprezentaciju nešto drugačije i da emocije imaju specifičnu ulogu?

– To se kod njih vremenom probudilo. Devojke poput Ivane Race ili Jovane Nogić, koje nisu rođene u Srbiji i koje su odrastale u nekim drugim zemljama, imaju drugu vrstu emocije, ali njih privlači igranje za Srbiju. One su izabrale da nastupaju za našu reprezentaciju, što znači da su spremne i da žele.

Ipak, čini mi se da je ta generacija nekako lagana, nemaju dozu inata, treba mnogo više vremena da se to pokrene. Kad sam ja ušla u reprezentaciju imala sam od koga da naučim kako se ponašaš u teškim trenucima, kako se boriš do kraja. Skoro pola tima sad čine mlade igračice, njima je ovo takmičenje bilo velika škola i mogle su da izvuku puno pouka.

Koliko naša reprezentacija, pa čak i ženska košarka, zavise od Marine Maljković i njenog truda?

– Marina je osoba sa posebnom energijom, posebnim iskustvom i ima posebnu filozofiju. Ako veruješ u njen rad možeš da napraviš rezultate. Postavila je standard i sistem da to dugoročno funkcioniše, međutim, i ona je svesna da joj je potrebna pomoć i da neće moći sve da radi sama. Definitivno je podigla nivo naše ženske košarke. Da postoji sistem bilo bi mnogo bolje i lakše, ali čak i kad bi dobila nekoliko ljudi, koji bi joj pomogli to bi se već osetilo na rezultatu na sledećim Igrama.

Ove Olimpijske igre nisu prve na kojima ste učestvovali. Kakvi su vaši utisci o organizaciji takmičenja u Lilu i Parizu, gradovima u kojima se odvijao košarkaški turnir?

– Taj deo u Lilu je izgledao kao i svako drugo veliko košarkaško takmičenje, jer su tamo boravile i muške i ženske reprezentacije. U Parizu je bilo veoma zanimljivo, dobro organizovano, olimpijsko selo je bilo prelepo, a meni je puno značilo i to što je izbor hrane bio veći nego u Lilu. Bilo je više sadržaja nego pre tri godine u Tokiju, gde je puno toga bilo uslovljeno koronavirusom.

Uprkos pandemiji i u Japanu smo mogli da vidimo kako izgleda njihova kultura, način na koji organizuju stvari, higijena, sve je bilo tačno u minut, što je meni prijalo. U Parizu neke od ovih stvari nisu bile na tom nivou. Međutim, bili smo smešteni na obalama Sene, imali smo priliku da prošetamo, upoznamo grad. Selo je bilo ogromno, za razliku od Tokija, u kojem je prostor maksimalno iskorišćen, u skladu sa njihovom tradicijom. Organizacija je bila dobra, hiljade volontera nam je bilo na usluzi, imali smo sale za trening u selu, sve je bilo prilagođeno sportistima.

U Parizu je i atmosfera bila drugačija, sretali smo sportiste iz drugih zemalja, mogle smo da popričamo o stvarima koje nas zanimaju i mislim da je to mlađim devojkama puno značilo, jer su mogle da stekno iskustvo o detaljima koji su karakteristčni za takmičenje kakve su Olimpijske igre.

Da li ste uspeli da se sretnete sa nekim sportistima koje ste želeli da upoznate?

– Susret sa Novakom Đokovićem je nešto što ćemo pamtiti do kraja života. Kad je osvojio zlatnu medalju bili smo svedoci njegove sreće, koju je nesebično podelio sa nama. Na mene je ostavio utisak i susret sa Nadalom i Alkarazom, prvog dana, pre svečane ceremonije otvaranja. Videli smo i ovu bokserku iz Alžira koja je bila u žiži javnosti i malo popričale s njom.

Ona je bila baš istraumirana i bilo joj je drago da je neko uopše stao sa njom, porazgovarao i slikao se. Nama je ipak košarka nešto za šta smo najviše vezane, pa smo u Lilu upoznale neke od najvećih zvezdi. Na mene je najjači utisak ostavio Janis Adetokumbo, čija je životna priča fascinantna i inspirativna.

Javnost u Srbiji posebno je zanimao Đokovićev dolazak u olimpijsko selo i to što je zlato proslavio sa ostalim srpskim sportistima.

– On je najbolji sportista sveta svih vremena tako da smo i mi bile srećne što smo se u tom trenutku zadesile u selu i doživele njegovu radost koju je on zarazno preneo na sve nas. Osetilo se da je iskren i lepo je to što je izdvojio svoje vreme da bude sa nama. Njegova energija je neverovatna, on je takva ličnost da je uvek spreman da porazgovara, podeli neki savet i da ohrabri. Vidi se da mu to nije teško da uradi, što inače nije svojstveno sportistima koji su na njegovom nivou.

Održao nam je i govor koji smo pažljivo saslušale, želele da upijemo, snimimo i ponovo poslušamo, jer te reči dolaze od nekog ko je najbolji i ume da ih prenese. Neću nikad zaboraviti da je nas, košarkašice, zagrlio i rekao nam „borite se, možete do medalje“, što je bio lep gest.

Mislim da će po završetku karijere on imati neku vrstu misije. Imaće veliki uticaj, ne samo na tenis, i širiće dobre stvari po svetu. Novaka sam upoznala još u Tokiju i pričala s njim, postavila sam mu nekoliko pitanja jer me je pre svega zanimala njegova mentalna snaga. Zanimalo me je kako je on tokom godina napredovao i doveo sebe do vrhunskog nivoa mentalne spremnosti i koncentracije. On je radio na tome, jer je to proces. Primetila sam koliko je voljan da to podeli.

Koliko je vama u karijeri pomoglo to što ste diplomirani psiholog?

– Pomoglo mi je puno, naročito kada sam imala teške trenutke u karijeri, kada sam bila daleko od porodice i sama ili kad sam imala teške povrede. U tim momentima, kada mi se učinilo da ne mogu da izdržim i da nemam dovoljno snage, tada sam dosta radila na svom obrazovanju, puno sam čitala i kroz to sam uspela dođem da pomognem sebi, Vratila sam se na vrhunsku nivo, produžila sam svoju karijeru još deset godina. Prepoznajem kod svojih mlađih saigračica iz reprezentacije da se nalaze u situacijama kroz koje sam prolazila i iskoristala sam čast i privilegiju da sam kapiten i da sa svakom od njih mogu da popričam i prenesem svoje iskustvo.

Šta je rešenje za održavanje kvaliteta srpske ženske košarke?

– Igrala sam u puno zemalja i znam šta znači kad se sistemski ulaže u jedan sport. Odličan primer je Turska, u kojoj to daje rezultate. Neophodno je puno novca, ali vremenom se isplati. Znam po sebi – ne bih otišla iz Srbije da sam ovde imala klub za koji bih nastupala, pa i za manje novca nego što sam zarađivala u inostranstvu. Puno znači kad igraš pred svojom publikom ili svojom porodicom, a imalo bi uticaj na kvalitet reprezentativne košarke kada bi nekoliko nas mogle da bude u istom klubu.

Verujem da je to recept i mislim da je pravo vreme da se uloži u tri ili četiri kluba i da se stvori neko kvalitetnije domaće takmičenje. Sad su u konkurenciji za ekipu koja je nastupala na Igrama bile i dve igračice iz domaće lige, nisu uspele da budu među 12, ali jednog dana će biti deo tima za velika takmičenja. Međutim, koliko znam, i one će sledeće sezone igrati u inostranstvu. Bile smo na oproštajnoj utakmici Tonija Parkera i mogle smo da se uverimo koliko je dobrih stvari uradio za francusku košarku. On se zalaže za mušku i žensku košarku podjednako, što kod nas nije slučaj.

Velika je čast što su na njegovom oproštaju igrale i ženska i muška reprezentacija Srbije.

– Za mušku selekciju je jasno zašto ih je pozvao, oni su to dokazali i sad na Olimpijskim igrama, ali poziv nama je zaista veliko priznanje. Parker se zaista trudi da i ženski sport podigne na isti nivo na kojem je i muški i to radi potpuno iskreno. Kod njih se u obe reprezentacije ulaže podjednako, i u finansijskom smislu ili marketinškom, nema razlike. Opet navodim – kod nas to nije slučaj. I ne mogu da kažem da mi to nije smetalo kao igračici ili kao kapitenu reprezentacije Srbije. Pred Olimpijske igre medijska propraćenost, da krenem od toga, nije bila ista, osećale smo sve vreme da je to tako.

Poslednje dve sezone ste proveli u Zenitu iz Jekaterinenburga, kakvo je iskustvo nastupanja za ekipu iz zemlje koja je u ratu?

– Čudno, ali pozitivno, Rusija je velika zemlja, košarka je drugačija, sistem suđenja je specifičan, igračice su fizički dominantne i veliki je izazov igrati protiv njih. Putovanja su najveći problem, ali ja sam nastupala za klub sa najboljim uslovima na svetu, pa smo imale svoj avion. Žao mi je zbog činjenice da zbog rata nisam igrala Evroligu sa njima, jer su uvek imale tim koji je to osvajao. Upoznala sam novu kulturu, njihov mentalitet i rekla bih da je bilo zanimljivo sve osim zime, koja mi je teško pala, naročito druge godine. Zbog toga sam odlučila da karijeru nastavim u Turskoj i to u klubu iz grada koji se nalazi na moru.

Da li ste mogli da osetite atmosferu rata tokom boravka u Rusiji?

– Možda na početku, kad se zbog sankcija osetila nestašica nekih stvari, međutim, oni su to brzo nadomestili uvozom iz Kine ili Indije ili razvojem svoje unutrašnje ekonomije. Cenzura je jaka i ne dobija se puno informacija sa fronta, tako da nisam imala osećaj da je zemlja u ratu. Osim Kurska, gde smo morale da idemo na gostovanje vozom, jer avioni ne lete zbog blizine granice sa Ukrajinom. Poslednji put kad smo igrale u tom gradu začula se i sirena za opasnost, tako da je to bio jedini događaj koji je imao veze sa ratom tokom mog boravka u Rusiji.

Pretpostavljam da više zarađujete od muža, kako izgleda porodični život profesionalne sportistkinje?

– Jako teško s obzirom da su kod nas rodne uloge drugačije i uvek je žena ta koja mora da se žrtvuje i da prati. Imala sam sreću da sam pronašla osobu koja je iz sporta, koja može da me razume. Odnosno, ne samo da me razume već i da me podrži i podstakne moje ambicije. Kad je bilo teško i kad smo bili razdvojeni presudno je bilo poverenje i poštovanje, pa sam mogla da budem bezbrižna. Za ove dve godine u Rusiji je bilo najteže, jer nismo često mogli da budemo zajedno zbog daljine.

Nedavno ste izjavili da vam je želja da posle sportske karijere započnete onu za koju ste se i školovali, odnosno da se bavite psihologijom. Da li će vam u tom poslu pomoći iskustvo iz košarke?

– Kad se vratim iz Turske u Srbiju planiram da upišem edukaciju za psihoterapeuta. Želela bih da napravim spoj psihologije i sporta i da pomognem sportistima kojima je to potrebno. Sad je mnogo lakše jer je moguće raditi onlajn, kao što ja to radim s mojim psihoterapeutom s kojim nisam mogla da se viđam. Meni je to pomoglo da se priviknem na novu sredinu, u situaciji kada sam bila sama i u trenucima kada mi je zima zaista teško pala.

Ja sam 15 godina karijere prolazila kroz te izazove, ljudi ni ne pričaju o tome, za sportiste je to normalno. Međutim, u jednom trenutku umoriš se od pakovanja, selidbi, prilagođavanja i u jednom trenutku teško pada da provodiš 15-20 dana kod kuće. Obično su to glavni razlozi zbog kojih sportisti prekidaju karijere, žele da budu na jednom mestu, sa porodicom. Naravno, ako nisu fizičke povrede u pitanju.

Zašto ste odlučili da završite reprezentativnu karijeru posle ovih Olimpijskih igara?

– Kod mene je pre svega u pitanju to što fizički ne mogu više da izdržim tako duge sezone. Zato sam i izabrala da sledeće sezone igram u Turskoj, gde se trenira jednom dnevno. Rekla sam to selektorki, ali ona se samo nasmeši, veruje da ću se vratiti. Međutim, osetila sam da je došlo vreme i da treba da prepustim mesto nekoj mlađoj igračici, kojoj je neophodan prostor da se razvija. Mislim da sam ove tri godine kao kapiten iskoristila što sam bolje mogla da na mlađe igračice prenesem sve što sam znala o tome šta znači igranje za reprezentaciju – rekla je Tina Krajišnik za Danas.

Informacije o dešavanjima na Olimpijskim igrama u Parizu 2024. možete pratiti OVDE.