Opasno skladištenje prljavog veša

Selektor Ljubomir Obradović bi za debitantski nastup naše zemlje na najvećem planetarnom sportskom takmičenju, od kraha Jugoslavije, verovatno bio nagrađen produženjem ističućeg ugovora sa Savezom, a predsednica RSS Milena Delić bi ih sve zajedno ponosno ishvalila i obećala im svu podršku na putu za Tokio, odakle su Krpež-Šlezak, Cvijić, Tomašević, Lekić… možda mogle da donesu i neku medalju (selektorova procena).

Međutim, kako to kod nas često biva, porazi od aktuelnog olimpijskog šampiona Rusije i ambicioznog domaćina Mađarske otvorili su Pandorinu kutiju razdora, a izjave igračica i Delićeve su još jedan u nizu rukometnih neuspeha, otprilike, podvele pod očekivanu posledicu, dugo zataškivane, zle krvi između ekipe i šefa stručnog štaba.

Odnosno, nazadne trenerske ideje čoveka sa četiri godine staža na sadašnjem mestu i podužom karijerom u ulozi stratega muških timova, mada su neke igračice i predsednica razmenile i indirektne međusobne prozivke, što je sve skupa pojačalo ionako ružan utisak i gorak ukus posle 120 minuta inferiornosti na terenu.

– Evropsko prvenstvo u Danskoj je bilo prvo upozorenje da mora nešto da se menja… Veliko nezadovoljstvo je bilo u reprezentaciji, pokušale smo da se izvučemo iz toga, ali kada nemate podršku onda je teško… Znaju oni dobro šta treba da se menja, bili su sedam dana s nama – tako je lavinu, posle meča sa Mađaricama, pokrenula pivotmenka Dragana Cvijić, da bi posle nebitne pobede nad Kazahstanom progovorila i glavnokomandujuća u Savezu.

– Iskreno, vodila sam se logikom da nemamo vremena za promene i da je, ipak, bilo nešto dobro na tom Svetskom prvenstvu na kom su obezbedile kvalifikacije…. Promena na tri dana bi možda bila dobra, ali ne bi garantovala plasman. Žao mi je jer je ekipa iskusna, većina je zajedno već petnaestak godina i mislila sam da su mogle same da se izbore. Bez obzira na pogrešne taktike i loše pripreme, bilo je promašenih zicera i tehničkih grešaka, a tu je sam igrač kriv… Da mogu da vratim vreme, sigurno bih ga smenila…. Svesno sam bila sa njima na pripremama, mislila sam da mogu da pomognem, da ga trgnem, ali nije bilo šanse. Nisam želela da više vređa igračice i da viče na njih, pa sam rešila da budem uz ekipu i dok sam ja bila tamo to nije radio – otkrila je Delićeva i istakla da rukometašicama treba neko kao selektor muške ekipe Tonija Đerone.

Svakom ko nije iznutra posmatrao relacije i rad/ponašanje svih aktera ove mučne priče teško je da zauzme stranu – jer jedna reč ide na drugu, ova na treću itd.

Teško je i da izmeri pojedinačnu krivicu za ono što se desilo pre neki dan – ako je uopšte bilo realno u konkurenciji takve dve selekcije otići na Igre.

Ali, isto tako, svako ko je iole razuman pita se zašto je tako dugo puštano da „šišti“ ekspres lonac i da li je kada je već prekipelo na sve strane morala da se izlije sva rđa.

– Ne bih da zauzimam bilo čiju stranu u ovoj ružnoj i tužnoj priči, jer već nekoliko meseci nisam deo Saveza i ne znam detalje sukoba, mada bi bilo bolje da su sve te izrečene teške optužbe plod trenutnog razočarenja zbog neuspeha nego posledica netrpeljivosti, pošto su se svi nadali odlasku na Olimpijske igre i imali pokriće za taj optimizam. Međutim, mučna priča iz Đera neodoljivo me podseća na prvi takav lom u vreme dok sam i sam igrao za reprezentaciju. Čitam sve te izjave i pitam se da li je moguće da, evo, već 25 godina nismo baš ništa naučili?! Posle prvenstva Evrope 1996. mi igrači, ubeđeni da bismo osvojili zlatnu medalju a ne bronzu da selektor nije izabrao da mu Vujović bude pomoćnik i igra u isto vreme, odlučili smo da bojkotujemo Živkovića. Zato je na neki turnir u Francuskoj otišao B tim. I, šta se desilo posle? Savez je smenio Tutu, za selektore su postavljeni Obradović i Elezović, vratili smo se u nacionalni tim, puni sebe krenuli na šampionat sveta i tamo sve razočarali devetim mestom. Umesto da budemo frajeri i maltene sami uzmemo medalju sapleli smo se o sopstvenu nabeđenost, ostali bez Olimpijskih igara… Da zlo bude veće, naše greške su svako malo, ali uporno, ponavljali neki drugi momci i devojke – samokritički za Danas komentariše sadašnjost i prošlost nekada najbolji kružni napadač na svetu Dragan Škrbić.

Doskorašnji potpredsednik RSS ne poriče da je za uspeh potrebno puno stvari, pa i to da ekipu vodi stručna i vredna osoba, zdravog autoriteta i pedagoškog pristupa, ali sa zakasnelom pameću podseća da je igranje za državu dobrovoljna odluka.

– Da li smo mi tada ili oni sada smeli da „biramo“ trenere po klubovima, tamo gde smo igrali za plate i tim parama hranili porodicu? Ne, naravno. E pa, ako prihvatiš da nastupaš za svoju zemlju, narod, momke ili devojke sa kojima si odrastao u tim selekcijama, ličnu satisfakciju, nacionalnu penziju jednog dana… onda pristaješ na sve što ti selektor ili Savez traže. Ili, jednostavno, odbiješ poziv bilo da ekipu vodi naš čovek ili stranac, za šta se ja zalažem. Drago mi je što sam izgurao Đeronu za selektora muške reprezentacije, mada mi taj predlog nije prošao u prvom pokušaju 2016. godine, mislim da bi neko sa strane bio rešenje i za žensku selekciju.

Za mišljenje o poslednjim neveselim događajima u srpskom rukometu pitali smo i Zorana Živkovića, višestrukog osvajača medalja sa velikih takmičenja, što u vreme igračke što u periodu selektorske karijere.

– Mogu da izrazim žaljenje što se nismo kvalifikovali za Olimpijske igre, s obzirom da je ova ekipa imala određeni kvalitet za to, u odnosu na mađarsku reprezentaciju. Očigledno je da su se dugogodišnji nesporazumi, o kojima su govorile igračice i predsednica Saveza, morali rešiti u okviru struktura rukometne organizacije i to pre turnira, a ne sada. Nisu i to se videlo na terenu. Pre početka kvalifikacija i Milena Delić i reprezentativke su isticale dobru atmosferu, uslove rada i motivaciju, uz očekivanje da je moguće izboriti plasman u Tokio. Na utakmicama se nije videla saradnja igračica i klupe, nije bilo sinhronizacije između ekipe i selektora, a uočljiva je bila i nervoza reprezentativki u vezi nekih taktičkih zamisli trenera, što je proizvelo veliki broj tehničkih grešaka.

Popularni Tuta iz Škrbićeve priče ne misli da je ovo izolovan incident ni da će se stvari same od sebe dovesti u red, a ovakav rezultatski podbačaj i iznošenje tzv prljavog veša biti samo ružna prošlost.

– Dugi niz godina naše ženske i muške rukometne reprezentacije nemaju rezultate u ravni ugleda kakav je ovdašnji rukomet imao u vreme kada je predstavljao naš sportski brend u svetu. Posle prvenstava Evrope i sveta u Beogradu, početkom prošle decenije, i jedni i drugi su samo učestvovali na velikim takmičenjima, bez ozbiljnijih rezultata, ili nisu uopšte uspevali da dođu do njih. I to nije slučajno. Od kada sam više u Srbiji i prisutan u domaćim rukometnim dešavanjima, u nekoliko navrata sam upozoravao na potrebu vraćanja struke pod okrilje RSS. Pogotovo kada se radi o Stručnom savetu. U svim zemljama ta tela se pitaju za izbor selektorskih rešenja, ne samo u A timu nego i u mlađim kategorijama, pa se na njih onda adresiraju i uspesi i neuspesi. Kod nas se takve stvari dogovaraju na Upravnim odborima, iako imamo ogroman broj stručnih i kompetentnih ljudi – smatra naš sagovornik.

Rezultati sa Obradovićem

Svetsko prvenstvo 2017.               9. mesto

Evropsko prvenstvo 2018.            11. mesto

Svetsko prvenstvo 2019.               6. mesto

Evropsko prvenstvo 2020.            13. mesto

Selektor sprema odgovor

U želji da čujemo i drugu stranu, ali je selektor odložio svoju reakciju za neki dan. Uz dato obećanje da će imati šta da kaže o svemu što mu je stavljeno na teret, uz svoje viđenje geneze problema u nacionalnom timu, čije je komande preuzeo 2017. godine, kada je malo ko hteo da sedne na tu klupu. Istu onu sa koje su Dragana Cvijić. Katarina Tomašević, Andrea Lekić i Sanja Damnjanović htele, 2015. godine, da oteraju Sašu Boškovića pa se na neko vreme povukle iz nacionalnog tima, jer im to nije pošlo za rukom. A, posle njegovog odlaska vratile u ekipu.