Oprost dugova ili mobing

Samo naivni, neobavešteni ili po inerciji zavidni veruju da sportisti, a pogotovo fudbaleri, žive u svili i kadifi, rasterećeni problema velike većine zaposlenih, ostavljenih na milost i nemilost onih u čijim su rukama moć i novac.

„Kao neko ko voli svoj klub i želi mu blistavu budućnost, Marko Jevtović je oprostio veliko novčano dugovanje crno-belima, na čemu smo mu posebno zahvalni“, saopštio je Partizan povodom odlaska svog standardnog veziste u turski Konjaspor, naravno, bez navođenja iznosa neisplaćenog novca.

To da li se pomenuti prvotimac crno-belih oprostio od 120.000 evra, kako se spekuliše, manje ili više para od toga, nije važno koliko činjenica da je njegov slučaj samo jedan više u toj fenomenološkoj pojavi u tragikomičnom srpskom klupskom klubu. Ovo nepisano pravilo davno je uspostavljeno, a jedina novost je što klubovi sporadično priznaju da nisu redovne platiše kakvima se predstavljaju, jer kada god ih pitate za poslovanje obično vam prvo ponosno kažu da su „plate male, ali redovne“. Uz obaveznu napomenu da je pre njih bila katastrofa, a oni su, eto, stvari doveli u red.

– Naše prvenstvo je sve samo ne fudbalsko. Kada hoću gorko da se našalim našu Superligu nazovem ligom praštanja. Sve se nešto otpisuje, prebija, briše… Malo ko vidi svoj ugovorom garantovan novac. U punom iznosu. Pogotovo u predviđenom roku – kaže na početku razgovora za Danas predsednik Sindikata profesionalnih fudbalera „Nezavisnost“ Mirko Poledica.

– Da bi klub dobio takmičarsku licencu za svaku sledeću sezonu dužan je da zaključno sa 31. decembrom prethodne godine izmiri obaveze prema svojim igračima, stručnom štabu i Radnoj zajednici. Ili ih, reprogramima, reguliše do narednog 31. marta. Većina nađe pare ili prelazno rešenje u zadnji čas, pa

u nekom trenutku krene lavina zahteva fudbalera da im pripremimo njihov deo reprograma duga. Ima momaka koji veći deo karijere u Srbiji na taj način dolaze do zarade. U našoj sindikalnoj praksi neslavni rekord drži fudbaler s dve godine igranja bez plate. Prvo u Jagodini, onda u Radničkom iz Kragujevca i na kraju u Novom Pazaru. Nizale su se pravosnažne presude u njegovu korist, ali novca niotkuda. Kragujevčani su ga isplatili tek pre dve nedelje, na kraju procesa od četiri godine. Generalno, bavljenje fudbalom u Srbiji odavno ne predstavlja sreću i zadovoljstvo. LJudi van sporta ne mogu da zamisle s kakvim se neprijatnostima sve susreću naši igrači u svojoj zemlji – nastavlja priču nekada defanzivac Borca, Vojvodine, Smedereva, Čukaričkog, varšavske Legije, Leha iz Poznanja i praške Sparte, a sada zaštitnik prava svojih mlađih kolega.

Ko odbije odloženo plaćanje zaostalih prinadležnosti taj trpi ozbiljne posledice.

– Dešava se da igrači dobrovoljno pristanu na reprogram, uglavnom povratnici iz inostranstva koji su preko obezbedili egzistenciju, pa im nije problem da sačekaju neki mesec na isplatu. Međutim, to je manjina, ni 10 odsto. Oni koji dignu glas rizikuju razne vidove mobinga, pre svega tzv. sklanjanje iz ekipe ili izostavljanje sa spiska licenciranih igrača, a kada vas nema na terenu nevidljivi ste mogućim kupcima, što dodatno komplikuje egzistenciju. Posebno momcima van Crvene zvezde i Partizana. Em jure za loptom za 400, 500 evra em ni to ne dobijaju svakog meseca. Ovde vam igra samo ko mora ili nema gde. Do prve prilike.

Biranje između dva zla vekovni je usud srpskog naroda. Fudbaleri nisu izuzetak.

– Nikome nije lako da se odrekne jedne a kamoli desetina hiljada evra, ali u nekom trenutku izračunaju da im je bolje ili manje gore da oproste dug i odu preko, pa u uređenim ligama i državama namire ono što im je oduzeto nego da ostanu ovde i unedogled se preganjaju sa klubovima. Retko se obraćaju za pomoć nadležnim institucijama van sporta. Toliko se plaše i veruju da im neće stati u zaštitu da ne vole da talasaju ni kada završe karijere – zaključuje Poledica presek samo jednog u moru problema u domaćem klupskom fudbalu.

Kojeg, nažalost, nisu izuzeti ni drugi sportovi.

Stranci kao beli medvedi

Priča o neplaćanju ovdašnjih fudbalera ima i jednu posebnu dimenziju, a tiče se tretmana i statusa onih sa pasošima stranih zemalja.

– Fudbalski savez Srbije može da reaguje samo ako sporovi između igrača i klubova stignu na njegov Arbitražni sud, ali zato ne koristi svoje pravo i obavezu da izjednači položaj naše dece i stranaca. Ovde su Crnogorci, Nigerijci, Bosanci, Brazilci… zaštićeni kao beli medvedi. NJima mogu da se duguju najviše dve plate, a našima koliko hoćeš. To me boli ne samo kao sindikalca već i kao roditelja. Što da naša deca budu na vetrometini? Na žalost, to vidim kao opšti problem našeg društva. U svojoj zemlji smo potcenjeni i poniženi.

Kriminalci su držali reč

S praksom gomilanja dugova nije se počelo od juče, ali…

– Kao svaki normalan i pristojan čovek ne volim ni da se sećam devedesetih godina, ali ne mogu da ne priznam jednu stvar. Ondašnji kriminalci pri klubovima poštovali su pruženu ruku i datu reč, jer nisu hteli da o njima kruže priče da su stipse. Daleko im lepa kuća, ali dešavalo se da plaćaju i unapred, za razliku od današnjih klupskih čelnika u odelima i sa diplomama.

Čukarički i Voždovac svetli primeri

Poledica kaže da je premalo klubova u kojima igrači s osmehom idu na trening.

– Ima svetlih primera, poput Čukaričkog i Voždovca. Tamo igračima ne obećavaju kule i gradove nego redovno isplaćuju plate i ugovore u skladu sa svojim realnim finansijskim mogućnostima. Vidim da su se i u Zvezdi popravile stvari. Ne znam kako se stabilizovala, ali nije više na udaru UEFA zbog dugovanja.