Optimizam građen bez pokrića

Mogli bismo da utiske sumiramo oslanjajući se na činjenicu da se korona virus surovo poigrao sa ambicijama rukometaša Srbije. Time bismo dobrano relativizovali argumente koji su usko rukometni i jasno ukazuju na to da kvalitativno „orlovi“ nisu puno odmakli od stanja u kojem se nalaze već više od jedne decenije.

Ono što je viđeno na Evropskom prvenstvu, posebno protiv Hrvatske i Francuske, bilo je dovoljno za zaključak da je optimizam pred put u Segedin bio neopravdan i da su najave naših rukometaša delovale poput „plašenja mečke rešetom“.

Niti Srbija dovoljno ulaže, možda je preciznije napisati, uopšte ne ulaže u klupski rukomet, niti su nam mlađe reprezentativne selekcije bogate vrhunskim talentima, što posledično pokazuje da ni seniorska reprezentacija nije na nekom visokom nivou.

Sve i da smo bili kompletni u Mađarskoj, što je hipotetička odrednica koja bi morala onda da podrazumeva i celovitost sastava Hrvatske i Francuske, teško da bismo bolje prošli. Jednostavno, atletski, fizički i tehničko-taktički „orlovi“ su još uvek predaleko u odnosu na krem svetskog reprezentativnog rukometa.

Ono što je simptomatično i što godinama reprezentacija Srbije ne uspeva da uradi jeste poimanje i usvajanje principa savremenog rukometa. Godine prolaze, a Srbija još uvek ne može da razvije kontranapad; ne uspeva da razvije igru preko brzog centra, nema brz protok lopte u pozicionim napadima i ima sve manje šutera, uopšte sposobnih da se podignu na šut sa devet i više metara.

U današnjem rukometu, utisak je, potrebni su bekovi skladne građe, vrhunske koordinacije pokreta, izuzetne fizičke snage i jasnog atleticizma. Nažalost, Srbija takve bekove nema ni na vidiku.

Lepo je delovalo kada je Uroš Borzaš rešio da se vrati korenima i dres mađarske reprezentacije zameni srpskim, međutim, trenutno je momak iz Ade predaleko u odnosu na vrhunsku konkurenciju na poziciji levog beka. I sa prosečnim rukometnim karakteristikama, Borzaš je bio naš ubedljivo najproduktivniji bek.

Lazar Kukić je možda bio i jedini koji po talentu nije zaostajao za vrhunskom konkurencijom na mestu srednjeg beka, međutim protiv Hrvatske, a naročito Francuske bilo je primetno da fizički nije na nivou jednog Cindrića, Maea, o 38-godišnjem Nikoli Karabatiću da i ne govorimo.

Bilo je, iskreno, teško gledati naše momke protiv Francuske, u meču u kojem je reprezentacija Srbije imala računicu za prolaz u drugu fazu. „Trikolori“ su toliko bili moćniji da su u drugom poluvremenu „dozirali“ ritam.

Selektor Gijom Žili kombinovao je postave, odmarao nosioce igre, pomogavši nam na taj način da ne doživimo debakl koji je objektivno trebalo da bude izražen dvocifrenom razlikom.

Ako u Savezu budu realni i neispunjenje cilja ne budu sveli na uticaj korona virusa, onda će analizu započeti od poređenja pozicione igre Francuza i Srbije. Brzina kojom su  bekovi Francuske „zabadali“, ukrštali i stvarali višak nešto je što naša odbrana nije uspevala ni pogledima da isprati.

Pritom su Francuzi u Mađarsku stigli bez četvorice vrhunskih rukometaša, dvojice fantastičnih bekova – Remilija i N Gasana, sa 38-godišnjim Karabatićem i 31-godišnjem Kentinom Maeom koji u Vespremu nije standardan i većinu vremena provodi na levom krilu.

Čak su i naši pivotmeni – Marsenić i Pešmalbek izgledali neupotrebljivo u poređenju sa snagom, okretnošću i pozicioniranjem Fabregasa, pa i Turne, a pritom su Francuzi na Evropsko prvenstvo došli bez Luke Karabatića.

Kondicioni treneri bi sigurno to bolje obrazložili, ali ono što je bilo primetno u meču sa Francuskom – rameni pojas, širina leđa i snaga u gornjem delu tela jednog Karabatića, Maea, Fabregasa, Naija, Deskata… u odnosu na naše rukometaše u srazmeri je sa profesionalnim NFL igračima.

Kako i zašto prilikom najprostijih zabadanja, bekovi Francuske nose sa sobom po dvojicu naših igrača u odbrani, pitanje je na koje bi Stručni savet trebalo da odgovori, ukoliko takvo telo uopšte postoji u Rukometnom savezu Srbije.

Marsenić: Moramo da radimo na napadu

Mijailo Marsenić, kao kapiten tima, bio je prepun optimizma pred polazak na Evropsko prvenstvo, pogotovo nakon uvodne pobede nad Ukrajinom. Ipak, posle poraza od Hrvatske i Francuske, delovao je daleko realnije i samokritično.

„Fali nam iskustvo igranja na ovako velikim takmičenjima. Nadam se da će nam se priključiti neki iskusniji igrači u narednom periodu. Treba dobro da anliziramo, da svako vidi gde je grešio kako bismo u budućnosti imali bolje rezultate. Na novom smo početku. Petar Đorđić nam je baš nedostajao. On nam je jedini šuter koji može da daje golove sa devet metara i više. Moramo da radimo u budućnosti na napadu. U odbrani smo pokazali da možemo da se nosimo sa svima, da spustimo i najbolje selekcije na mali broj pogodaka“, rekao je pivotmen Berlina.