„Orlove“ samo čudo spasava

S tim što im je jučerašnji meč trećeg kola, izgubljen identičnom razlikom – 22:24 (11:14), šanse za osvajanje nekog od prva tri mesta u A grupi sveo na puku teoriju. Ne samo zato što su pretposlednji u koloni od šest timova, sa svega jednim pozitivnim rezultatom (remi sa Rusijom) već i zbog toga što nisu pokazali ama baš ništa što bi im dalo pravo da veruju da mogu do neophodnih pobeda protiv Koreje (večeras) i Nemačke (četvrtak).

„Orlovi“ su posle samo nekoliko uvodnih minuta upali u mašineriju „karioka“, tačnije već posle 3:3, jer je to izjednačenje pokrenulo lavinu odličnih defanzivnih i ofanzivnih odluka i poteza protivnika. Kako je odmicalo vreme tako su Brazilci sve samouverenije i sigurnije koristili bušnost odbrambenog bedema ispred mreže veterana Svetislava Verkića i debitanta Dejana Milosavljeva (u protokolu meča zamenio Vladimira Cuparu), brojnim tehničkim greškama naših momaka počinjali munjevite kontranapade i podizali realizaciju svojih šuteva. Za konstantan rast zalihe u golovima – do rekordnih 4:10 i 7:13 – u prvom poluvremenu duela s ekipom, nedopustivo oslonjenom na individualna i isiljena rešenja u obe faze igre. Mučan slobodan pad je ipak zaustavljen, bolje rečeno usporen u finišu tog dela susreta. U nekoliko efikasnih akcija, puleni Nenada Peruničića istanjili su prednost već pomalo posustalih izabranika Nuneša Silve, primakavši im se na podnošljivih -3 (11:14) uoči pauze. Zanimljivo, bez ijednog dosuđenog sedmerca (za bilo koga) pre toga, ali s četiri pogotka jedinog dobro raspoloženog strelca Bogdana Radivojevića.

Nisu srpski rukometaši ni u nastavku digli ruke od preokreta, ali nisu imali znanja, mirnoće i iskustva da učine išta više od jalove jurnjave za rascpucalim Žozeom Toledom (dao pet „komada“) i ostatkom južnoameričke družine. I kada bi prišli na -2 (12:14, 13:18) ili -3 (16:19, 18:21…), očajnim dodavanjima lopte i ishitrenim udarcima ili loše postavljenom i zaspalom odbranom sami sebi su oduzimali nadu u nekakvo rezultatsko čudo. Obećavajućih 21:22 na 300 sekundi pre kraja bili su obična varka, jer su silni kiksevi na drugoj strani terena potirali odlične intervencije razbranjenog Milosavljeva. Toliko da je poraz bio neminovan, pa i zaslužen, s obzirom na kontinuirano vođstvo organizovanijeg i koncentrisanijeg osvajača prošlogodišnjih Panameričkih igara.

Što je, opet, u logičnoj i bolnoj uzročno-posledičnoj vezi sa višedecenijskim propadanjem našeg nekada trofejnog rukometa.