Foto STARSPORT

Bez obzira da li je istina ili laž da su se Bibras Natho i Sejduba Suma ozbiljno posvađali u poluvremenu utakmice sa Čukaričkim, a trener Savo Milošević zbog toga ili nečeg drugog ponudio ostavku posle poraza na Banovom brdu, jasno je da je još jedan kiks u prvenstvu uskomešao svlačionicu Partizana, jer ne liči na bivšeg golgetera kluba iz Humske i donedavnog potpredsednika Fudbalskog saveza Srbije da ne izađe pred novinare.

Čak ni na obaveznoj konferenciji za medije, pošto nije od onih što ne mogu očima da gledaju „sedmu silu“ ili vrdaju s odgovorima na neprijatna pitanja. Ovog puta o činjenici da je to bilo peti put da crno-beli ne pobede u 13 superligaških mečeva, pri čemu su u poslednja četiri čak tri puta izvisili za sva tri boda.

To što je uprava stala u njegovu odbranu, tako što se iste večeri, pisanim putem, izvinila za gaf šefa stručnog štaba, a generalni direktor Miloš Vazura posebnom izjavom požurio da demantuje navodni raskol sa čovekom koji je crno-bele vratio u Ligu Evrope, stišavši čaršijska nagađanja o prošlim i budućim događajima, nije nevažno ali daleko su bitniji uzroci prečestih rezultatskih oscilacija.

S tim u vezi, čelnicima osvajača poslednjeg Kupa Srbije pametnije bi bilo da energiju manje troše na stalno traženje dokaza za teoriju da Crvena zvezda: ne sme da gubi duele mimo večitog derbija, ima zaštitu sudija, veću podršku vlasti, blagonaklon odnos medija… a više onim što im je pred nosom.

Na šta, baš kao trener i igrači, svako za svoj groš ili skupa, mogu i moraju da utiču.

Kao što je klupskoj vrhuški dužnost da stvori novac za kvalitetna pojačanja i jake ugovore važnih starosedeoca, odnosno svima redovno isplaćuje obećano, jer je u drugačijim okolnostima teško biti konkurentan u trci za domaće trofeje i UEFA takmičenja, tako je posao Miloševića i njegovih saradnika da maskiraju ogromna psihofizička trošenja od borbe na više „frontova“, prave rezervne taktičke opcije za slučaj da rival pročita i ukoči „parni valjak“, kao što je prekjuče bio slučaj na Banovom brdu, izvlače maksimum iz svakog pojedinca, pažljivo ih rotiraju….

Ili fudbalera da trče u oba pravca, popravljaju svoje i tuđe greške u predaji lopte, imaju koncentraciju kada šutiraju, budu oprezni kada idu na protivnika i njegove udarce….

A situacija u Partizanu je takva da svi povremeno „trokiraju“, pa im ne pije vodu priča da su spoljni faktori jedini ili najveći krivci što Partizan ima okruglo 10 bodova manje od komšija sa Topčiderskog brda, čak šest od drugoplasiranog Čukaričkog i minus četiri u odnosu na Vojvodinu.

I to uoči sutrašnjeg „sudara“ sa poslednjom od ovih ekipa, predvođenom uvek specijalno motivisanim Nenadom Lalatovićem. Nikome nije lako da konstantno igra pod moranjem, pogotovo ako nema dovoljno resursa za to kao što je slučaj sa crno-belima, ali te i sve druge okolnosti bile su poznate i pre starta sezone.

Kada je pred ekipu postavljen cilj da ulaskom u Ligu Evrope obezbedi novac za preživljavanje ozbiljno zaduženog kluba (ispunjen), do kraja se „tuče“ za prekid Zvezdine šampionske serije (teško ostvariv) i odbrani Kup trofej (nije nerealan).