Osovina Micić – Ataman recept za uspeh

Junak finala, kao i polufinala bio je Vasilije Micić, trojka koja je ušla u sirenu protiv Olimpijakosa, pozlaćena je sa 23 od 58 poena protiv Madriđana, ali je mnogo važnija bila uloga koja se statističkine izražava. U samom finišu lopta je bila pod njegovom kontrolom, pa i najveća odgovornost, bilo je očigledno da je najspremniji za tu ulogu, za nošenje sa pritiskom, velikog finala, pa još i velikog finala u svom gradu, i svojoj zemlji.

Titula MVP-a Fajnal fora je završila u pravim rukama, ali se mnogi koji se ne mogu smatrati košarkaškim znalcima pitaju šta je to što Efes izdvaja od drugih dve poslednje sezone, a nije ni najveći budžet, ni posebno vruć domaći teren, ni uticaj u menadžmentu Lige, pa ni koncentracija mega zvezda. A odgovor je jasan. Osovina Micić-Ataman.

Naravno da se ne sme zaboraviti uticaj i uloga pre svega Šejna Larkina, uz Micića najjače udarne igle ekipe, igrača koji je takođe rešio mnoge utakmice i bio često sigurna opcija u završnicama. Svakako ne ni Tibora Plajsa koji bi možda bio MVP da se ta titula dodeljivala samo zbog finalne utakmice, jer je evidentno rešio taj meč, i pogocima u finišu, i ofanzivnim skokovima koji su Real ostavljali bez prilike da napadne.

I svi ostali imaju veliko parče slave, ne može se u takmičenju od 34 utakmice u regularnom delu, plus plej-of i fajnal-for igrati nikakva bitna uloga bez 12-15 spremnih i sposobnih da se nadmeću sa najjačima. Ali dirigent sa klupe i dirigent na parketu, ipak su „X faktor“ istorijskih uspeha kluba iz grada gde postoje i jedan Fenerbahče i Galatasaraj.

O Miciću srpska javnost zna manje-više sve, pa i kretanje krivulje u karijeri, ali Ergen Ataman je verovatno i dan-danas, posle dve evropske krune, verovatno najpotcenjeniji evropski trener.

„Lepo je biti autsajder. Takav sam trener jer dolazim iz Turske. Zato što pre mene niko u Turskoj nije beležio ovakve rezultate“, rekao je Ataman posle pobede u finalu i na neki način objasnio i svoj pristup poslu, i životu, i popularnosti.

Nekoliko sezona unazad Efes „bije glas“ da igraju najlepšu košarku u Evropi, da imaju nezadrživ talas u nekim periodima kojim odlučuju utakmice, da mnogi igrači baš pod njegovom komandom pružaju ubedljivo najviše u karijerama. Retko kad ga na klupi možete videti besnog na svoje igrače, gotovo nikad potpuno utučenog ali ni baš euforičnog.

„Neko smatra da sam dobar trener, neko ne. I to je u redu, nemam problem. Ja sam tip osobe koja uživa u treniranju, u konferencijama za medije i u intervjuima. Nekada uživam i u bunjenju protiv Evrolige. Tada me kazne i u šali kažem da sam sponzor lige. Ali sada ću uzeti bonus koji mi sledi“, bio je i duhovit Ataman.

Za „čudo“ od proizvoda koji je napravio najvažnija je hemija u ekipi koju je napravio, u svakom trenutku tačno se zna ko šta treba, sme i može da radi, nema zavisti, interne konkurencije i tenzija. Svakog je postavio na pravo mesto, sam je objašnjavao da sa igračima razgovara i mnogo i često. I onda na terenu ostaje samo posao košarke, bez ikakvih drugih misli u glavama.

A košarku igraju i to odlično,u ovom veku samo su Makabi (04, 05) i Olimpijakos (12, 13), uspevali da u dve godine osvoje isto toliko titula u Evroligi, što govori o tome koliko je teško ponoviti takve rezultete.

Micić je sa duplim uspehom u Evroligi uspeo da se izjednači sa Predragom Danilovićem, Željkom Rebračom i Brankom Vukićevićem. Sledeći na njegovoj meti sa tri evropska trofeja je Dejan Bodiroga, zatim Zoran Savić, a isto toliko ih je osvojio i nedavno preminuli Zoran Sretenović. Rekorder sa sedam evropskih pehara je Italijan Dino Menegin.