„Osvajaćemo medalje i sa Gvidetijem“: Bojana Drča kaže za Danas da se ponosi što su odbojkašice reper za uspeh drugim srpskim sportistima

„Kada 31. decembra budem ispraćala 2022. godinu moći ću s pravom da pomislim „Bila, ponovila se“. Toliko mi je toga lepog i dobrog donela. Pre svega zdravlje voljenih. Skupa pregurasmo, globalno, ludih, opasnih i stresnih 12 meseci. Na sportskom planu mi je sve bilo potaman. Sa jednom ekipom cura sam odbranila svetski tron, a sa drugom bila bez premca u Srbiji.

I, da sve bude slađe i meni draže, to sam uradila kao mama. Osvajala sam i pre trofeje, ali prvi put sa Reljom u mom životu. Još sam veći deo godine provela u svojoj zemlji, bez dugih odsustvovanja iz kuće… Jednom rečju, divota“, kaže Bojana Drča na početku prazničnog razgovora za Danas.

U oktobru ste uzeli još jedno svetsko zlato … Sa ove vremenske distance, šta vam prvo pada na pamet kada se setite tog takmičenja – baš smo moćne ili kada bi samo ljudi znali koliko smo „krvi, znoja i suza“ potrošile na tom putu?

„Teško bih se odlučila, jer su obe stvari tačne. Dugo smo se spremale za takmičenje, na isto došle pod pritiskom svojih i tuđih očekivanja, odigrale 12 utakmica… Trebalo je puno fizičke i mentalne snage da se izdrži ceo put i na kraju „poentira“. Istina je i da smo bile moćne, iz meča u meč sve dominatnije i samouverenije… ali, moj glavni utisak je nešto treće. To je naš neverovatan timski duh, baš smo se držale zajedno. Možda više nego ikada.

Imate bogato iskustvo osvajanja titula na reprezentativnoj sceni, pa nam možete reći kada to potonji šampion shvati da je on taj?

„I pre Olimpijskih igara 2016. smo se pele na pobednička postolja, ali od Rio de Ženeira to radimo redovno. Toliko puta smo bile šampionke Evrope i sveta da već možemo da čujemo komentare „Ove opet uzeše titulu, normalno…“. Neću reći da nam je prešlo u naviku, jer bi moglo zvučati prepotentno, ali kontinuitet je očigledan. Ne mislim samo na rezultate već i na naš način razmišljanja.

Svesne smo da puno vredimo, znamo, umemo… i, da, uvek čovek oseti da li je ili nije bolji od ostalih. Samo što se takve stvari nikada ne izgovaraju, jer jedna od tajni uspešnih sportista je da se ne zaleću sa pričom. Ambicije se testiraju i ostvaruju samo na terenu. A, sve je lakše kada su različite ličnosti i karakteri povezani jakom hemijom, kao naša reprezentacija.

Kada se više sluša selektor, a kada kapiten? Ako i jedno i drugo zaista imaju potrebno znanje i autoritet?

„Zalazimo na teritoriju nepisanih pravila. Nove članice uvek dočekaju određeni sistem i neki principi rada, uspostavljene relacije… Svako ima svoju ulogu, pa i selektori i kapiteni. Prvi sa svojim saradnicima imaju širu sliku od nas, u pripremi za određenog rivala i tokom samog duela. Njihove informacije umeju biti zlata vredne.

Baš kao i energija i entuzijazam kapitena. Još mi u ušima odzvanja bodrenje naše Tijane u četvrtfinalu sa Poljskom. „Ne damo im ovo, idemo dalje, osvajamo…“. Verovale smo joj i ponavljale reči našeg lidera na terenu. Lako je biti vođa kada je sve kako treba, ali treba znati povući tim kada ne ide. Tako je i sa selektorima.

Da ste u prilici opet da birate, da li biste krenuli putem timskom ili možda individualnog sporta?

„Opet putem timskog sporta! Obožavam ovo čime se bavim. Ja sa devet godina nisam ni pomišljala da odem na neki drugi sport osim na onaj kojim su se bavili moja majka, ujak i njegova ćerka. Volim da kažem da je odbojka izabrala mene, a ne ja nju. Mogu joj samo reći „hvala“.

Nama sa strane deluje da su Orlice kao velika složna porodica, da li je baš tako?

„Kako god se zvale, odakle god dolazile i ma kolika nam bila minutaža sve smo tu sa istim ciljem. Da damo sve od sebe za reprezentaciju, kada nam je već ukazana čast da igramo za svoju zemlju i narod. Nije baš uvek idilično, nismo sve najbolje drugarice, mnogo je to žena na jednom mestu, nekada i mesecima… ali beskrajno poštujemo jedna drugu. Zajedno smo u dobru i zlu, iz čega umeju da se izrode velika prijateljstva i kumstva“.

Koga nema bez njega se mora, kao u ekipi tako u stručnom štabu. Ipak, kako vam je pao odlazak drugog selektora za godinu dana – samo što ste se „ukačile“ sa Danijeleom Santarelijem morate opet da krenete od slova A sa njegovim zemljakom Đovanijem Gvidetijem?

„Ne poznajem ga lično, ali znam da je jedan od boljih trenera na svetu u ovom trenutku i koje je sve igračice „napravio“. Lično će mi biti izazovno raditi sa takvim stručnjakom i još jednim Italijanom, a verujem da i druge devojke rezonuju na isti način. Prosto, promene „šefova parade“ su sastavni deo profesionalnog sporta, ljudi stalno dolaze i odlaze, a sa njima i njihove energije i metode.

Poenta je u prilagođavanju, ne samo našeg prema njima, ipak je to dvosmerna ulica. Sa Santarelijem su se sjajno složile kockice, verujem da će i sa Gvidetijem, vremenom, sve doći na svoje. Ne mislim da će biti tu problema, nastavićemo s osvajanjem medalja“.

Sada već bivši selektor dao vam je maksimalno poverenje. Kako vam je bilo godinama bespogovorno čekati svojih pet minuta na mestu prvog tehničara?

„Spadam u prave timske igrače, kojima je opšte dobro iznad lične koristi. Apsolutno sam svesna ko je Maja Ognjenović, pa mi nije bilo teško da sve te godine, hijerarhijski, budem iza takve igračice i takvog čoveka. Da budem od pomoći svaki put kada uđem u igru i (sa)čekam svojih pet minuta. Namestilo se da to bude ovo prvenstvo i da sam sa Slađom (Mirković) nadomestila Majino odsustvo.

Još sam dobila i individualnu nagradu za učinak. Naravno da sam ponosna zbog toga, ali bez titule ništa ne bi vredelo. Kao što se ja ne bih istakla da nisam okružena vrsnim igračicama. Koliko sam ja radila za njih toliko su i one za mene.

Sportisti ne utiču na takve stvari, međutim da li ste ikada sebi poželele ženu trenera ili selektora? Ili je „kombinacija“ polova ipak bolja opcija?

„Potpuno mi je svejedno ko me trenira, verujte mi. Imam iskustvo rada s oba pola i oba su dobra. „Stvorila“ me je Zorica Lazić, jer me je još kao devojčicu naučila svemu važnom u odbojci. Zahvaljujući njoj sam ovo što sam danas. Na moj razvojni put uticala je i Svetlana Ilić, u mom prvom mandatu u Voleru, kada sam kao mlado pojačanje stigla u Cirih. Između i posle toga radila sam i radim sa njihovim kolegama. I nemam šta da im zamerim. Baš naprotiv.

Godine prolaze, važne igračice, jedna po jedna završavaju taj deo karijere, a naša ženska reprezentacija ostaje na visokom nivou. U čemu je tajna?

„I tek će da odlaze, jer nas ima u tim nekim godinama kada se kompletne karijere polako privode kraju ili završavaju. Do sada smo bez većih rezultatskih posedica prolazile kroz taj prirodan proces zvan smena generacija, nadam se da će tako biti i u budućnosti. Devojčice u Srbiji vole i masovno treniraju odbojku, a ta široka baza stalno „izbacuje“ cure za A reprezentaciju, gde nastavljaju da odrastaju i sazrevaju uz starosedeoce. Hodajući utabanom stazom.

Hoće li jednog dana biti nadoknadiv odlazak Tijane Bošković?

„Pošto je vrlo mlada trebalo bi još dugo da vodi, nosi, drži… reprezentaciju. Da bude zvezda vodilja novim naraštajima. Ne znam da li će se posle nje roditi još neko takvo čudo od deteta, predodređeno za odbojkaške visine. Ali verujem da će biti devojaka blizu njenog nivoa.

Je li realno da u nekoj budućnosti domaća liga bude egal sa najjačima u Evropi? Da li baš samo novac nedostaje?

„Stvari nisu loše kao pre pet, deset godina kada su klubovi jedva preživljavali ili propadali. Opet je počelo da se ulaže u žensku klupsku odbojku, pa verujem da će nam se svima to isplatiti jednog dana. Pod uslovom da to ne bude trend nego strategija. U tom slučaju ćemo opet biti konkurentni u borbi za evropske trofeje, a devojke još više biti u „izlogu“. I bez toga devojke dobijaju inostrane ponude i odlaze, ali će u ovom slučaju takmičarski potkovanije počinjati skroz drugačija razdoblja u karijerama.

A, možete li da zamislite da u vašoj zemlji odbojkašice budu medijski ispraćene svih 365 dana godišnje ili će krupan kadar večno biti rezervisan za muškoi fudbal i košarku?

„Uh, ne mogu čak ni da izmaštam taj zaokret u tretmanu od strane medija. Mada, to što sa vama pričam dva meseca posle Svetskog prvenstva znači da ipak nismo u zapećku. Nisam ljubomorna na fudbalere i košarkaše, u redu mi je da kao sportovi s velikim ulaganjima i ogromnom publikom budu u gro planu, ali mi je drago kada vidim da nas oni i drugi sportisti u intervjuima sve češće pominju kao reper za uspeh.

I to mi govori da se naš rad i trud isplate“, kaže nam 34-godišnja Bojana Drča (ex Živković), još bez jasnog plana u kom će pravcu krenuti kada jednog dana prestane da igra odbojku, gde se decenijama oseća kao „svoja na svome“, pa će u penziju odneti devet medalja sa reprezentacijom, lepe uspomene i gomilu uspeha u dresu Poštara, Volera, Crvene zvezde, Lokomotive, Kana, Omska i Ilbanka.

Koliko je teško profesionalnim sportistkinjama da usklade majčinstvo sa karijerom?

„Može se uz pravu organizaciju, ogromno razumevanje i podršku supruga i, naravno, baka servis. Ali da je teško, jeste. Kada se setim koliko sam bila srećna kada sam prvi put izdržala ceo trening, a da me posle sve ne boli. Prosto, telu je potrebno neko vreme da se vrati u normalu. Dok su deca mala nema ni dovoljno vremena za spavanje i odmor, tako potrebne sportistima, međutim Relja je dao novi smisao mom životu. S njim i zbog njega mogu sve da izdržim“.

Posle SP ste prešle u Lenjingradku i od ove sezone ponovo igrate u Rusiji. Kako izgleda baviti se sportom i živeti u njoj u sadašnjim okolnostima?

„Osim toga što u radnjama nema uvoznih stvari iz Evrope, a klubovi ne igraju evropska takmičenja, sve je normalno, tj. isto kao 2018. i 2019. godine, kada sam poslednji put igrala u Rusiji. Ispostavilo se da sam dobro procenila stvari kada sam prihvatila ponudu i povela sina sa sobom, jer nema ničega zbog čega se osećam napeto, nervozno i uplašeno. Ni u klubu ni u gradu“.