Foto: Starsport
Iza najvećih očekivanja kriju se najveća razočaranja. Piksi je na dobrom putu da od heroja postane tragičar nacije, ali ne zato što sa njim kao trenerom nije nešto u redu, već suprotno. Balašević bi rekao – krivi smo (svi) mi.
Da, Piksi nas je narodski rečeno naložio da idemo najmanje do četvrtfinala na Mundijalu u Kataru. Morao je. Jedini način da mu i igrači ludački poveruju da to mogu bio je da nas sve, bez izuzetka, masno laže i ubedi u čudo.
Da li je dobro to što je uradio? Pa, jeste. Fudbal je kao bajka koju pričamo deci pred spavanje. Bajka u kojoj slabiji može da nadigra jačeg, bajka koja se s vremena na vrem pretoči u javu, što kroz Grčku koja niotkuda osvoji Evropsko prvenstvo 2004, što kroz Hrvatsku koja mimo svih očekivanja stigne do finala 2018, pa na kraju i kroz Crvenu zvezdu koja osvoji Kup šampiona 1991.
Da li smo zaista hteli da nam kaže istinu?
Šta je trebalo Piksi da uradi? Da izađe i kaže: „Ljudi, nemamo tim za ovako tešku grupu na Mundijalu. Jedva smo odigrali nerešeno s Portugalom u Beogradu jer im je sudija neopravdano poništio čist gol zbog čega je Ronaldo s pravom besneo i bacio kapitensku traku. Da sto puta ponovimo ne bismo ponovo u Lisabonu u poslednjim sekundama pobedili Portugal onako spektakularno. Ne nadajte se ničemu. Idemo u Katar da izgubimo od Brazila, pa ako nam se protiv ostalih posreći – posreći“. Šta bi bilo i šta biste rekli da nam je rekao istinu? Da li bismo pristali na tu istinu ili bi tražili novog naratora bajki?
Slušajući i čitajući komentare Piksijevog vođenja utakmice protiv Brazila i Kameruna uviđam da ljudi naprosto ne shvataju kakvog smo selektora dobili. A dobili smo čoveka koji voli da pokušava nemoguće i koji se ne predaje posle jednog neuspeha. Samo takav selektor je i mogao da otpisane odvede u Katar.
Vratite se malo unazad, jedno godinu i po dana, kada se uhvatio posla na koji niko normalan ne bi pristao. Posle poraza od Škotske i totalnog rasula u ekipi iz koje su igrači odlazili bez da se jave selektoru, odbijali da šutiraju penale, kapiteni odbijali da preuzmu odgovornost i igraju ključne mečeve da ne bi naljutili svoj klub, poput Aleksandra Kolarova…
Licemerno zameranje na susretima s Vučićem
A kakvog smo selektora zapravo dobili? Onog koji je jasno i glasno prvog dana rekao da „više voli da izgubio 4:3 nego 1:0“, kao i da će „radije igrati na gol više, pa izgubiti, nego pristati na rezulatatski kompromis“. Meni je to lično rekao. I mom kolegi Živi Vekeckom, s kojim sam zajedno pravio prvi intervju koji je dao štampanim medijima po imenovanju na mesto selektora. Njegovi prethodnici to nisu smeli da učine, jer i u FSS kao i u svim drugim sferama državnih institucija postoji zavet ćutanja za nepodobne medije. Poslednji selektor koji je pre Piksija smeo da Danasu da intervju bio je Radomir Antić, ali to su bila neka druga, prošla vremena.
Da, gospodo koji kritikujete Piksija što nije izbacio predsednika države koji je (ne)zvan došao u avion pred put u Lisabon – isti taj Dragan Stojković je prvi intervju štampanim medijima u Srbiji po imenovanju za selektora dao Danasu. Ukazao je poštovanje našem listu i čitaocima, kao što ga je ukazao i izabranom predsedniku države, ne ulazeći u to kakvi su bili izbori i kakav je on političar. Očekivanja da Piksi ili Bajaga ili Mira Karanović ili neko četvrti ruši Vučića dok se oni kojima je posao da to rade ustvari sastaju sa njim i dogovaraju izbore ili piju vino je blago rečeno licemerno.
Nije naučio da na terenu dobija na mufte
Piksi je kao igrač oblikovao fudbal Japana, ali je Japan kao filozofija života oblikovao Piksija kao trenera. Ako ste pažljivo gledali pobedu Japanaca nad Nemačkom u Kataru, videli ste da nisu ni jedan sekund vremena ukrali „pancerima“ na terenu. Svaki aut, korner, slobodan udarac ili gol aut izvodili su odmah. Nije bilo da jedan igrač uzme loptu, pa je spusti da dođe drugi, pa je on na kraju ipak prepsuti nekom trećem. Nije bilo valjanja po terenu posle faula, nije bilo izalska s terena prilikom izmene brzinom kornjače…
Puka suprotnost je bila utakmica Saudijske Arabije protiv Argentine u kojoj su pobednici „pojeli“ odugovlačenjem jedno 20 minuta. Da li je to put koji je Piksi trebalo da sledi protiv Kameruna? Možda i jeste, ali onda i dalje ne shvatamo kakvog smo selektora dobili. A dobili smo onoga koji se nije zadovoljovao ni sa 3:1, hteo je da nastavi da napada, hteo je 4:1, 5:1, 6:1… Nije mu bilo ni na kraj pameti da kao Murinjo naredi totalnu opstrukciju igre, držanje lopte do besvesti, seckanje igre faulovima, sitnim opstrukcijama kod izvođenja prekida…
U nekoj drugoj fudbalskoj kulturi čak bi mu čestitali na tome što je Srbija bila učesnik najboljeg meča od početka Mundijala. Nezavisnom posmatraču je meč za koji se očekivalo da će biti prosečan ispao fenomenalan. Po uzbuđenju bi mogao da se poredi sa čuvenim istanbulskim finalem Lige šampiona Milan – Liverpul (3:3).
„Grlom u jagode“ kao fudbalska filozofija
Jeste, lepo je igrati napadački kad pobeđuješ, a nije lepo kad ti rezultat ne ide u korist. Piksi je zbog napadačke strategije prvu opomenu dobio u Beogradu protiv Portugala kada je od prvog minuta napao Ronalda i družinu sa dva špica, pa popio dva komada već u prvom poluvremenu. Posle je i u Dablinu stradao i dobio samo remi jer nije umeo da traži da se stane na loptu. Na kraju je slavio u Lisabonu i bajku o plasmanu u Katar pretočio u stvarnost. Ali i to je uradio igrom koja je bila „grlom u jagode“ i jedna dobra kontra mogla je da nadu pretvori u tragediju.
A kako je to uradio? Kako nas je odveo u Katar? Del Boj iz Mućki bi rekao – ko ne riskira, taj ne profitira. Piksi očigledno voli da rizikuje, da se kocka. Naciji to nije smetalo kad je dobijao. Čak je hvaljen za atraktivnu igru, često sa dva napadača. Sad mu se zamera da previše napada, čak i kad ne treba. Svetu se ne može ugoditi, a Srbima još manje.
Nije Piksi kriv što volimo kult ličnosti
Gospodo, imali smo selektora koji je znao da igra na rezultat. Zvao se Slavoljub Muslin. Njega je FSS oterao posle plasmana u Rusiju jer nije pristajao na menadžerske pritiske u kreiranju tima „orlova“. Većina onih koji su sada bacili prvi kamen na Piksija tada su glave držali pognute i ćutali. Ili još gore – tvrdili su da je Mladen Krstajić bolje rešenje. Pa jel bolje bilo pre četiri godine kada smo na Mundijal otišli znajući unapred da nećemo ništa uraditi ili sada kada smo barem imali neku nadu?
Nije dobro ni jedno ni drugo. A zašto? Zato što u srpskom fudbalu ne postoji sistem. Ne postoji već 30 godina. Reprezentacija na mahove bljesne kada je preuzmu ljudi koji znaju svoj posao, što bi neki rekli – ljudi od fudbalskog pedigrea. Bljesnuli smo tako „ad hoc“, nakratko, sa Ilijom Petkovićem, pa posle tek sa Radomirom Antićem, pa smo čekali skoro deceniju na Slavoljuba Muslina… Ali, svako ko je probao nešto da izgradi – oteran je pre nego što je uopšte uspeo da uspostavi bilo kakav sistem, makar u „A“ timu.
Da li je Piksi kriv što kao nacija obožavamo da verujemo u kult ličnosti – a ne u sistem koji se godinama stvara da bi funkcionisao? Piksi je za deset mečeva kvalifikacija uspeo da stvori prepoznatljivu atraktivnu igru. Možda ne korisnu za Mundijal koliko je bila u kvalifikacijama, ali vrlo originalnu, sa jasnim stilom i idejom kako da se postigne gol. Pitajte bilo kog zvezdaša da li je Miloš Milojević na više od deset utakmica na klupi crveno-belih uspeo da isto uradi, a ima igrače na raspolaganju svaki dan, ne jednom u dva meseca kao selektor.
On je svoj posao već obavio
Piksi je svoj posao obavio odlično, bez obzira šta god da bude krajnji ishod na Mundijalu. Zemlja koja 22 godine nije videla nokaut fazu velikog takmičenja ustvari ni nema pravo da sudi selektoru pre nego što završi sve tri utakmice na Svetskom prvenstvu.
Pre samo četiri godine meč trećeg kola Mundijala (protiv Brazila) igrali smo revijalno, znajući da već idemo kući. Sada utakmica protiv Šaćirija, Džake i ostalih Švajcaraca neće u trećem kolu biti rezultatski beznačajna. Biće za prolazak u osminu finala. Ako uspe – Piksi će opet biti najbolji na svetu, čak i u očima onih koji su se sada ostrvli na njega. Ako ne uspe – biće najgori i tražiće se njegov odlazak, bez naravno jasne ideje ko bi trebalo da ga nasledi. Da li neki novi Krstajić, Ćurčić, Pižon…
A tada će biti preksano. Kao što je bilo prekasno kada se konstatovalo da je Muslin imao bolje rezultate od Krstajića, da je Antić imao bolje od Pižona, da je Petković imao bolje od Klementea…
A možda smo požurili sa otpisivanjem…
Nije Piksi sazreo za srpske fudbalske i političke marifetluke u koje je sam uleteo i na koje je svesno pristao zarad dovoljne moći i uspostavljanja nekog drugačijeg sistema u FSS. U Katru su ga izgleda izdali i neki igrači u koje je bezuslovno verovao. Možda će posle Mundijala više reći o tome, možda neće. Možda će kao Muslin odlučiti da gospodski ode u istoriju.
A možda smo požurili da ga optišemo. Bio je Piksi otpisan i u Lisabonu, pa je Mitrović podsetio da se fudbal igra do samog kraja, dok sudija ne odsvira poslednji zvidžuk.
A mi još ne znamo da li će Piksiju poslednji zvižduk biti u petak protiv Švajcarske. Možda izvuče još nekog asa iz rukava i izvede još jednom magiju poput one kada je Vaskeza poslao „po burek“ još u Italiji 1990. Sa Portugalom je pokazao da od njega treba očekivati neočekivano. Mislite o tome.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
