Panter i Nanali „nestali“ protiv Armanija

Dovedeni da prave jasnu kvalitativnu razliku, sa pretpostavkom da to mogu da rade u kontinuitetu, Kevin Panter i Džejms Nanali snose veliku dozu krivice što Partizan u drugom poluvremenu napadački nije mogao ni da „opepeli“.

Skupo plaćeni Panter (ove sezone trebalo bi da zaradi oko milion i po evra), letos nagrađen i ulogom kapitena, podsetio je protiv velikana iz Milana da nagle prošlosezonske amplitude ipak nisu slučajne i da je kontinuitet njegovih napadačkih setova možda i najveća boljka.

Numeričke činjenice pokazuju da je Zek Ledej bukvalno sam ostavio saigrače u igri tokom treće deonice, u kojoj je ubacio svih 12 poena, dok je u presudnoj deonici samo Dante Egzum sa pet poena bio egzekutor iz spoljne linije crno-belih.

Tačno je da ekipi nedostaje Aleksa Avramović, ali je i jasna konstatacija da je trener Željko Obradović protiv Armanija koristio isključivo najiskusnije pojedince nameren da se pred dupke punom Beogradskom arenom ostvari pobeda na evroligaškoj premijeri u prestonici Srbije.

Nažalost, svi srpski igrači, osim Danila Anđušića, bili su profesionalni „mahači peškira“ što je neka druga tema, i „žrtve“ taktike  u kojoj su odlično plaćeni stranci trebalo da matiraju italijanskog velikana.

Pomenuti Ledej i Lesor dobro su odigrali svoje uloge, međutim, naročito u drugom poluvremenu, što je i sam trener Obradović obelodanio posle utakmice, ekipno je bilo malo sprovedenih ideja i mnogo problema u defanzivnoj tranziciji (Milan ukupno iz igre na otvorenom terenu postigao 21 poen).

Ono što je Ledej svojim sjajnim minijaturama krpio u trećoj deonici rasparalo se kad je bilo najvažnije. Čak osam izgubljenih lopti imali su crno-beli u pomenutom delu meča, samo dva ubačena hica sa distance i prosečne četiri timske asistencije.

U takvim, bezidejnim okolnostima, očekivalo se da, pre svih Panter „izmisli“ poene, preuzme odgovornost i šutem iz neizgrađenih pozicija trgne saigrače.

Nažalost po navijače Partizana, Amerikanac čak i nije forsirao kada je bilo važno, ukupno je na utakmici devet puta šutirao iz igre, a samo u dva navrata tokom poslednje deonice.

Uglavnom su to bili pokušaji van balansa; s obzirom na to da je prošlog leta upravo iz Milana stigao u Partizan, gosti su tačno znali kako da ga brane, usmeravajući ga uglavnom u njegovu levu stranu, svesni da će retko kada u prodoru ići do obruča na polaganje.

Takođe, nedostatak mišićne mase vrlo je primetan u evroligaškoj konkurenciji. Panter ima problema kada ga čuvaju snažniji od njega, niskog težišta i dobrih lateralnih kretnji.

Ono što brine, gledano koncepcijski, i iz perspektive domaćih igrača, jeste što su od ove sezone i pojedine epizodne uloge pripale strancima. Možda i neupitnih biografija, Joanis Papapetru, Džejms Nanali, pa i Dante Egzum (da ne pričamo o Gregoru Glasu) dobili su uloge koje su, u nekim lepim vremenima, ne tako davno, pripadale dobrim domaćim igračima.

Bez adekvatne konkurencije u timu, Nanali će sigurno nastaviti da igra po sličnom principu, stečenih košarkaških navika koje u poslednjih par sezona nisu bile toliko berićetne, kako po igrača, a još više za njegove tadašnje klubove: Armani, Fenerbahče u drugom mandatu, Makabi…

Nema sumnje da će biti utakmica na kojima će ostvarivati dobre učinke, ali u široj perspektivi lako bi moglo da se desi da više bude partija nalik poslednjoj protiv Armanija.

Za igrača ogromnog iskustva (32 godine), stečenog znanja i sposobnosti da vešto koristi defanzivne manjkavosti rivala, teško je objašnjivo da za 18 minuta uputi samo četiri šuta iz igre i svega jedan za tri poena.

Kao da je bežao od odgovornosti, možda i nedovoljno fizički spreman (propustio prethodni meč sa Studentskim centrom) nigde ga nije bilo u izolacijama, adekvatnim čitanjima igre sa ciljem da se nađe u mis-meč situacijama i bude onaj koji će učiniti da u egal završnici tas prevagne na stranu Partizana.

Ne treba prenebregnuti činjenicu da su Nanali i Papapatru letos dovedeni „za skupe novce“ ne da budu igrači sporednih uloga, koje su prošle sezone pripadale Nemanji Dangubiću ili Radetu Zagorcu, već da budu glavni protagonisti, sposobni da u napadačkom smislu koriste napravljene taktičke prednosti na terenu.

Ni defanzivno nisu bili od koristi; protivnički bekovi lako su ih probijali, strana pomoći je zbog toga morala isuviše visoko da skuplja, zatvara prodor, što su iskusni protivnički igrači lako čitali i u kontinuiranom napadu, dobrim protokom lopte vešto dolazili do egzekucija koje su na kraju i koštale crno-bele poraza, trećeg evroligaškog u isto toliko odigranih kola.