Paprena cena rasprodaje

„Seobe“ mladih srpskih košarkaša u inostranstvo i dalje su u punom jeku, međutim sve češće naši tinejdžeri prerastaju u nusprodukt koji više niko neće, a samo njihovi uticajni menadžeri pronalaze način kako da priče o njihovom talentu „utope“ pojedinim manjim klubovima, pogotovo onim poput Mega Leksa, u kojima imaju izuzetno veliki uticaj. Poslednji primeri Bojana Nešića i Mihaila Jovičića upućuju na zaključak da „sunce tuđeg neba“ ipak ne greje ni jače ni lepše nego što obasjava srpski košarkaški prostor, ma koliko on bio protkan finansijskom nemaštinom.

Upravo je nedostatak novca, ali i neadekvatnih uslova za rad, osnovni motiv masovnog odlaska srpskih pubertetlija u inostranstvo i to pretežno u Španiju i Italiju. Oni, nešto stariji, traže sve moguće načine da se otisnu u SAD na neki od manje poznatih i priznatih koledža, međutim velika većina njih, protekom vremena, ne uspeva da talenat pretoči u kvalitet, već uglavnom tavori na nekom košarkaškom proseku sa 18-19 godina, pretvoreni u igrače koji su ni na nebu ni na zemlji. Nešić i Jovičić su u Saragosu, odnosno Real Madrid otišli sa nekih petnaestak godina kao vanserijski talenti. O njima su bajke pisane, KSS se svojski borio svakog leta da ih ubedi u sve prednosti igranja za Srbiju, međutim umesto progresivnog napretka obojica su u razmaku od tri godine daleko manje napredovali u poređenju sa njihovim vršnjacima koji su ostali u Srbiji. Nešić je u međuvremenu ispao iz 12 najboljih srpskih košarkaša rođenih 1998. dok se Jovičić još uvek smatra talentom koji se može razviti u vrhunskog igrača. Kako bi im spasio karijere njihov menadžer Miško Ražnatović doveo ih je ovog leta u Mega Leks, klub u kome ima izuzetno jak uticaj, međutim obojica se trenutno „ne skidaju“ za prvi tim.

– O toj temi mogao bih knjigu da napišem. Sve je počelo sa generacijom igrača rođenih 1997, iz koje su otišla dvojica igrača. Progresivno, došli smo do toga da je u generaciji 2000. više od deset igrača košarkašku sreću potražilo u inostranstvu. Vremenom smo izgubili tehnologiju proizvodnje igrača jer su se centri poput onih u Vršcu, Čačku, Subotici, Užicu maltene ugasili ili jedva preživljavaju. Nekad je Partizan u Subotici mogao da pokupi pet igrača i napravi šampionski tim. Ajde danas nađi jednog, recimo u Užicu, koji će predstavljati pravo pojačanje za Zvezdu ili Partizan. Moramo mnogo više da ulažemo u infrastrukturu, pre svega u unutrašnjosti Srbije, da nam najtalentovanija deca iz Niša, Kragujevca, Kruševca ne bi odlazila u inostranstvo. KK Split godišnje od države ili Grada dobija 700.000 evra, od kojih 30 odsto mora da investira u mlađe kategorije. Slično je i u Rumuniji. Zašto mi nismo u stanju da nešto tako uradimo? Umesto toga, mi danas imamo privatne škole košarke koji u „prodaji“ dečaka u inostranstvo vide ozbiljan biznis, jer od klubova ili akademija iz Španije ili Italije dobijaju po pet ili 10 hiljada evra. Propisi FIBA Evrope su nas takođe pretvorili u sportsku koloniju iz koje bogate zemlje uzimaju najtalentovanije igrače od 15 godina bez dinara obeštećenja, dok za punoletne plaćaju neku simboličnu cifru – prikazao je širu sliku problema Slobodan Klipa, prvi čovek struke FMP i višegodišnji trener mlađih reprezentativnih selekcija Srbije.

Uprkos tome što naše „košarkaško bure“ curi sa svih strana Klipa smatra da najtalentovaniji igrači, reprezentativnog kalibra, ne bi trebalo da premladi odlaze u inostranstvo, sa svega 15 godina.
– Primeri Gurovića, Stojakovića, Bodiroge, Tarlaća, Jarića pokazuju da se može napraviti vrhunska karijera u inostranstvu i kada relativno nepoznat, kao vrlo mlad, napustiš Srbiju, međutim sa današnjim momcima to nije slučaj. Ubeđen sam da bi svi oni, poput Jovičića, Marjanovića, Nikolića, mnogo više napredovali da su ostali u Srbiji, jer to primeri Simanića, Glišića, Radanova, Aranitovića svakako pokazuju. Da bi postao vrhunski igrač presudan je karakter, koji podrazumeva radne navike, disciplinu, predanost, zrelost, dakle segmente koji se bolje formiraju kod momaka koji stasavaju u Zvezdi, Partizanu, FMP ili Megi. Španac sigurno neće biti apsolutno posvećen razvoju jednog srpskog klinca; prioritet su mu domaći igrači, a pritom u svakoj generaciji imaju još sijaset njih koji su došli sa raznih krajeva sveta i Evrope. Prednost u kontekstu učenja stranog jezika, obrazovanja je neupitna, ali u smislu košarkaškog razvoja u pravcu stvaranja vrhunskog igrača daleko je bolje da su ostali u Srbiji – jasan je Klipa.

Vladimir Kuzmanović, direktor mlađih muških reprezentativnih selekcija, ističe da svega pet odsto onih koji odlaze u inostranstvo poseduje talenat reprezentativnog formata. U Italiji je to državni projekat u kome najtalentovanija deca vremenom, ako procene, dobijaju pasoš i mogućnost da nastupaju za njihovu reprezentaciju.

– Materijalna situacija je osnovni motiv odlaska naše dece u inostranstvo, pogotovo ako postoji mogućnost da se i roditelji presele i dobiju posao. U Italiji je to državni projekat; njihove košarkaške akademije dovode talentovane dečake, ulažu u njih, „pretvaraju“ ih u domaće igrače, uz mogućnost da kasnije nastupe za Italiju. Samo pet odsto onih koji odu u inostranstvo ima reprezentativni talenat poput Filipa Petruševa, koji je odlučio da napusti Laboral kuću i preseli se u Kanadu. Pojedinci se vremenom sve teže odazivaju reprezentativnim pozivima, tražeći razne izgovore da leto ne provedu sa vršnjacima u nacionalnom dresu – priznao je Kuzmanović da još uvek ima problem sa otkazima potencijalnih kandidata za reprezentaciju.

Peno najbolji primer

Kada je napustio Srbiju sa 15 godina Stefan Peno važio je za jednog od najtalentovanijih plejmejkera u Evropi. Barselona ga je dovela, postao je čak i jedan od najmlađih debitanata za prvi tim, međutim na ovogodišnjem prvenstvu Evrope U-20 u Finskoj bio je neprepoznatljiv, daleko od igrača koji bi za par godina trebalo da odmeni Miloša Teodosića u A selekciji. Neretko je gubio loptu u driblingu, u najobičnijem prenosu lopte na protivničku polovinu. Šut gotovo da uopšte nije unapredio, u igri jedan na jedan bio je potpuno inferioran, daleko od igrača koji sa 19 godina pravi razliku na terenu u direktnim duelima sa vršnjacima. Peno je prošle sezone bio na širem spisku selektora Đorđevića za Evropsko prvenstvo; trenutno je sa prvim timom Barselone na pripremama, međutim njegov napredak poslednje dve godine svakako nije u skladu sa talentom koji poseduje.