Paprena cena rasprodaje

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Mlade igrace prodaju svi, od roditelja i maticnih klubova do trenera, menadzera, drugih klubova… Momci se ne tretiraju kao ljudi vec kao roba, svi ih gledaju kroz evre, funte, dolare. Ako bi ko pomenuo pedagogiju, vaspitanje, skladan razvoj sportski, fizicki, mentalni ili psiho-socijalni, svi bi mislili da si okoštala budalina prvog reda. Ismejali bi te i išutirali iz društva kao sto su mnoge moje kolege to diževeli. Borba za opstanak i preživljavanje je primarna, a tada je sve dozvoljeno. Oni koji bi trebalo da vode racuna o sistemu, na primer ministri omladine, sporta, prosvete ili kulture to ne rade. Vrlo je prosto, niko to i ne trazi od njih, oni su manekeni vlasti, daju podršku, drže fotelju, idiotski se smeskaju u svakoj prilici i srecni su što su ikebana za politički portret. Medalje koje ponekad dodju sa velikih takmicenja nisu motiv i potreba da se taj uspeh iskoristi za poboljsavanje uslova i stvaranje dobrog sistema. Naprotiv, tada se betonira stanje jer se obesni vlastodršci svega i svacega okome na svaki stidljivi glasić koji pošteno progovori o stvarnom stanju i zatrazi boljitak. Problem struke u širem smislu svakako postoji jer kako organizovati vrhunski i profesionalni sport je velika zagonetka za većinu ljudi u sportu i van nega. Drzavni sport je prevazidjen, a primeri iz razvijenog sveta u ovako siromašnoj zemlji ne daju dobre rezultate. Zato skoro da ne postoji organizovan dečji i sudentski sport. Zato se prodaju deca, tako se radi u primitivnim i zaostalim sredinama.
   duško