“Parni valjak” u kanalu

Nisu dobili nijednu od dve u kvalifikacijama za Ligu Evrope niti dali gol u 180 regularnih minuta dvomeča sa skromnim Zaglebjem, pa su već u julu spali na borbu za titulu, gde već zaostaju šest bodova za vodećom Crvenom zvezdom, pošto su u tri prvenstvena kola osvojili samo bod i dali svega dva pogotka, od čega jedan iz penala. Nisu, međutim, brojke jedina stvar od čega se svima što im je Partizan na srcu diže kosa na glavi. Crno-beli tonu sve dublje u vrtlogu svoje bezidejne, anemične i nesigurne igre, sa previše nonšalantnih i najtrofejnijem klubu samostalne Srbije, kvalitetom, nedoraslih pojedinaca. Oni što umeju ne mogu, jer nisu fizički spremni ili su zaraženi virusom opšte malodušnosti u svlačionici ili nemaju do sebe spremne da povuku “parni valjak” iz živog blata. Oni što ne znaju nisu toga svesni ili se batrgaju. Baš kao što je bio slučaj sa bivšim trenerom Ivanom Tomićem, čije će fleke Marko Nikolić teško “oprati”, pri čemu ni on nije stručnjak koji je “izmislio fudbal”, pa da mu se njegovi igrači klanjaju, a protivnički zaziru od njegove pojave uz aut liniju.

Riba se čisti od repa, ali smrdi od glave, a situacija s upravom Partizana je još nepodnošljivija i(li) intrigantnija svedocima ubrzanog propadanja šestostrukog uzastoponog prvaka u periodu od 2008. do 2013. godine, započetog upravo u vreme njegove dominacije srpskim fudbalom. I u kompletnom i u aktuelnom, krnjem sastavu, klupsko rukovodstvo uglavnom je radilo i radi u korist štete crno-belih. Za svoj ćef ili po narudžbini iz političkih centara moći, svejedno je. Nije ni čudo kada ga čine ljudi nesposobni za posao koji im je poveren, ogrezli u sopstvenoj sujeti i bahatosti, a pitanje je i njihovih dobrih namera, jer da im je toliko stalo do kluba, kao što se busaju, ne bi čekali da ih drugi pozovu na odgovornost. Umesto toga zapinju iz petnih žila da premaše zaostavštinu predsednika Dragana Đurića, pod čijom se “kapom” mutilo za sve pare, a one nestajale iz klupske kase.

Sport je poput živog organizma i kao takav ima dobre i loše faze, manje ili veće uspone i padove, duže ili kraće krize, pa će se i ovi Partizanovi gorki trenuci jednom prošlošću zvati, ali problem je što na vidiku nema čoveka ili grupe ljudi spremne da zaustave “parni valjak” na putu u provaliju.