„Parni valjak“ za pune oči

– Ne pamtim da je Partizan igrao ovako dobro u ovako važnoj utakmici – potpuno je u pravu iskusni krilni igrač sredine terena, jer još od trenerske ere Aleksandra Stanojevića i prvog mandata njegovog kolege Miroslava Đukića „parni valjak“ nije vozio ovako brzo, bez suvišnog komplikovanja i stalno ka napred.

Onako kako voli svaki prosečan navijač. Umesto uobičajenog davljenja lopte, bez ideje šta s njom kada im je u nogama, prvotimci kluba iz Humske su aplauze na tribinama i u novinarskim izveštajima zaslužili jednostavnim i brzim oslobađanjem od nje – guranjem prvom do sebe ili slanjem u brisani prostor, kako kad je bilo potrebno i izvodljivo. Za pohvalu je i raznovrsnost akcija, naročito u drugom poluvremenu, jer su one išle preko bokova, kroz sredinu, po zemlji, iznad nje, razvijale se pas po pas, munjevito izrastale u kontranapade… I, za divno čudo, niko se nije krio, zabušavao ni otaljavao – samo su se neki više a neki manje istakli.

Pridružujemo se Bambiju i u konstataciji da Partizan odavno nije bio ovoliko ofanzivan, a pri tom vrlo konkretan, obzirom da je pored golova imao još tri situacije 1 na 1 sa protivnikovim golmanom – da ne pominjemo sve one van kategorije stoprocentnih. Nije u novijoj istoriji najčešćeg srpskog šampiona i učesnika UEFA takmičenja sa ovih prostora u 21. veku često bio slučaj ni da ekipa bude ovoliko agresivna, a presing se protegne do kraja utakmice. Igrači deluju fizički dobro spremljeni, a Savo Milošević i njegovi saradnici (pre svega prekaljeni Milan Đuričić) izgleda nisu od trenera što radije čuvaju rezultat nego komanduju „komadanje“ ranjenog rivala. I, da sve bude još neverovatnije, dosta toga su izveli isti oni iritantno nezainteresovani i nemoćni igrači iz prošle sezone.

Mogu li zajedno s novajlijama još bolje od ovoga, protiv kvalitetnijih rivala od već na pola eliminisanog turskog tima? Savo Milošević tvrdi da ima i te kako prostora, vremena i materijala za napredak, a mi puštamo vreme da pokaže: kakvom će municijom Partizan rušiti „bunker“ taktiku defanzivnih rivala (poput izbačenih tabadžija iz velškog Konahs Kia); kako će skratiti na momente opasno veliki prostor između zadnje linije i ostalih igrača; ima li adekvatne alternative složnom i sigurnom startnom štoperskom tandemu Ostojić – Pavlović, pogotovo ako drugi ode do kraja leta; može li realizaciju podići na još viši nivo, jer previše promašaja ume da odvede u poraz… I na posletku, ne i najmanje važno, hoće li biti u stanju da se ponavlja, kako bi partije od ovog četvrtka postale zlatni standard, a ne dan kada je samo većina ustala na pravu nogu.

Stranci napravili razliku

Gde god da igraju, od stranaca se uvek očekuju da budu „brži, pametniji, lepši, korisniji…“ od domaćih kolega, pogotovo ako su papreno plaćeni i(li) su došli iz velikih klubova (makar tamo samo grejali klupu), pa su tako Sejbuma Suma, Umar Sadik i Takuma Asano bili na težem ispitu od drugih. I sva trojica su ga položili, napravivši razliku na terenu. Prvi je tako delio lopte, trčao, šutirao i borio se da čovek pomisli da smo pre dve godine gledali njegovog brata blizanca, samo s dve leve noge. Drugi će, tako visok, uvek delovati nezgrapno i trapavo, ali „grobari“ su na kraju ovacijama nagradili njegovu upornost u pokušajima da uđe u šansu, da gol, dobije duele, vraća se u defanzivu, osećaj da se nađe na pravom mestu u pravo vreme. Treći je ekspresno kupio gledaoce brzim prodorima, nuđenjem, jednostavnim šutevima i prvencem u, tek pre neki dan obučenom, crno-belom dresu.

Nađ novi pomoćnik Miloševića

Dan pošto je sa svojim izabranicima napravio veliki, ako ne i ključni, korak ka plej-ofu Lige Evrope, bez čijeg igranja crno-belima nema normalnog života ove sezone, stručni štab dobio je novog člana. I to ni manje ni više nego Alberta Nađa, Miloševićevog saborca još iz vremena omladinske škole Partizana, koji je posle igračke imao i funkcionersku karijeru u Humskoj. Bivši sportski direktor i nesuđeni predsednik crno-belih do skora je bio čelnik i šef struke beogradskog niželigaša Rakovice.