Grobari i Vučić – od ljubavi do mržnje: Da li se južna tribina otrgla kontroli službi koje su joj poslale Saleta Mutavog i Veljka Belivuka?

Oni traže da uprava fudbalskog kluba iz Humske podnese ostavke, jer, sa pravom, smatraju da je sadašnje rukovodstvo uništilo crno-bele.

Organizatori su podvukli da protest nema političku pozadinu, ali su se tokom protestne šetnje zaustavili na kratko kod zgrade u ulici Srpskih vladara u kojoj predsednik Srbije Aleksandar Vučić provodi svoje radno vreme i tom prilikom pogrdno skandirali.

Zapravo, poruka predsedniku zaista nema veze sa njegovom politikom, nego sa njegovim navijačkim opredeljenjem i sa činjenicom da je su posle njegovog dolaska na vlast uništeni svi klubovi koji su članovi sportskog društva.

To je učinjeno po sličnom principu – najpre je ukinuo državni dotok novca, zatim je instalirao „svoje“ ljude u uprave, a onda su oni dovršili posao.

Kao bivši navijač, Vučić je znao da je za taj posao potrebno uspostaviti kontrolu nad Grobarima, najmilitantnijom grupom navijača Partizana, onima koji se nalaze na južnoj tribini stadiona u Humskoj. Kao političar znao je da su u bivšoj Jugoslaviji i Srbiji tribine neretko bile mesto odakle su započinjane političke promene, a i on sam je obilato koristio njihove usluge dok je bio u opoziciji.

Odmah po dolasku na vlast SNS počela je prekompozicija sportskih uspeha i udareni su temelji neviđenoj dominaciji Crvene zvezde u gotovo svim sportovima, a naročito fudbalu.

To je odmah izazvalo otpor navijača Partizana i od 2012. stadion u Humskoj i sportska borilišta na kojima su nastupali crno-beli odjekivali su skandiranjem protiv sadašnjeg predsednika Srbije.

Kako bi suzbio takvo ponašanje Grobara vlast je južnu tribinu već 2013. zasula „teškom artiljerijom“ – vođstvo je preuzeo Aleksandar Stanković poznat pod nadimkom Sale Mutavi, u tom trenutku jedan od „viđenijih“ i nemilosrdnijih beogradskih kriminalaca.

On je u tu svrhu napravio i svoju navijačku grupu „Janjičari“, u koju je doveo bivše navijače Crvene zvezde, sitne kriminalce i siledžije, ali i funkcionera u žandarmeriji Nenada Vučkovića, koji je bio njegova veza sa ljudima iz politike i policije.

Sa njim na stadion stže i Veljko Belivuk, u to vreme Stankovićev telohranitelj, koji će nešto kasnije postati glavni junak jednog poglavlja priče o uticaju države na događanja na stadionu u Humskoj.

Nije prošlo puno vremena od dolaska Stankovića na funkciju vođe pa do stava južne tribine da se „neće mešati u politiku“, a ovaj cilj je postignut kombinacijom batinjanja i pretnji.

Navijači na ostalim stranama stadiona naivno su mislili da mogu mirno da nastave sa protestima protiv predsednika Srbije, ali se ispostavilo da su „Janjičari“ ozbiljno shvatili svoj posao.

Neretko se dešavalo da na povike „Vučiću, pe…ru“ desetak momaka preskoči ogradu koja deli južnu od ostalih tribina, a zatim prebije najglasnije i najupornije.

S obzirom da se često dešavalo da ne mogu jasno u masi da uoče ko su bundžije, zaštitnici lika i dela su neselektivno mlatili svakoga ko im dopadne šaka i sve to na samo nekoliko metara od uniformisanih policajaca koji su to posmatrali gotovo nezainteresovano.

Posla je bilo na skoro svakoj utakmici Partizana u Humskoj pa su batinaši promenili taktiku.

Prestali su sa preskakanjem ograde (može i trenerka da se pocepa), već su uz asistenciju policije prolazili kroz kapije da odrade svoj posao, a dešavalo se da kolege u civilu ranije odrede mete koje će kasnije „Janjičari“ da obrade.

Kako je vreme odmicalo deo navijača na južnoj tribini oboleo je od Stokholmskog sindroma i počeo da sarađuje sa „Janjičarima“ i Stankovićem, zaboravljajući da je on navijač Crvene zvezde i da je tu zbog zadatka. Neki su postali njegovi saradnici zbog profita, a drugi zato što su počeli da ga cene kao navijača.

Zato su posle iznenadnog ubistva Stankovića 2016. godine, na jednoj košarkaškoj utakmici u dvorani „Pionir“, baš oni koji su sebe smatrali Grobarima tukli navijače crno-belih koja nije htela da ustane kad je zvanični spiker u dvorani pozvao publiku da minutom ćutanja odaju počast stradalom u kriminalnom obračunu.

Kao po običaju, policija i obezbeđenje su i u tom slučaju sarađivali sa huliganima, pustili ih da ovi pređu na drugu stranu dvorane, bez reakcije posmatrali kako mlate koga stignu, a zatim ih nemo posmatrali dok su se batinaši vraćali na svoja mesta.

Tako su uspostavljena pravila ponašanja i bon tona među navijačima crno-belih, a retkima koji su kršili nepisana pravila sledile su batine na stadionima i dvoranama širom Srbije.

Ta pravila su sačekala i Stankovićevog naslednika Veljka Belivuka zvanog Velja Nevolja.

On je na početku svoje stadionske karijere bio nezainteresovan za događanja u publici koja nemaju veze za „politikom“ iz jednog prostog razloga – nikada nije bio navijač, a posebno ne navijač Partizana.

Tokom Belivukovog mandata smanjen je broj incidenata u kojima su batinaši morali da intervenišu, jer su glasine o njegovim vanstadionskim aktivnostima počele da se prepričavaju među „običnom“ publikom.

Takođe, vremenom je zavoleo ulogu vođe Grobara, što podrazumeva da su mu meta navijači Crvene zvezde.

Dok je boravio u pritvoru zbog jednog od ubistava za koje je bio osumnjičen, Grobari su se podelili u tri frakcije i osim ovih sa Juga, tu su bili i „Partizanovci“ i „Zabranjeni“.

Disidenti su u Veljinom odsustvu skandirali uvrede na račun predsednika Srbije i uprave kluba, a onda je Belivuk, u nedostatku dokaza pušten na slobodu.

Sistematski i nemilosrdno, kako se to uostalom može čuti na suđenju njemu i njegovoj grupi, on se obračunao sa jednima, dok druge je upozorio da više ne smeju da se pojavljuju na stadionu.

Iz tog vremena ostaje i anegdota kako je Velja Nevolja zvao u svoje prostorije na stadionu istaknute članove jedne od ove dve otcepljene grupe i u prisustvu zloglasnog Marka Miljkovića „Mareta Mesara“ objasnio im kako se na stadionu neće trpeti ispadi.

S obzirom da su se već tada na utakmicama Partizana mogle čuti jezive priče, koje su se kasnije pojavile u medijima pa potom i na suđenju, Belivuk je postigao svoj cilj.

U Humskoj je ponovo zavladao red i mir i više nismo imali prilike da čujemo uvrede na račun predsednika Srbije.

Uspostavljeni poredak pao je sa hapšenjem Belivuka, Miljkovića i ostalih članova njegove grupe 2021. godine. Fudbalski klub Partizan je proglašen za saučesnika u zločinima koji su se odvijali u restoranu stadiona, a Grobari su ostali bez kontrole.

Da bi se sačuvao red i sprečilo bundžijanje, vlast je za Belivukovog zamenika odredila Đorđa Prelića Prelu, bivšeg člana grupe „Alkatraz“, koji se iza rešetaka našao posle ubistva Brisa Tatona 2009. godine.

Nakon što se našao na listi osumnjičenih da je bio jedan od organizatora ubistva nesrećnog Francuza, Prelić je pobegao iz Srbije, da bi u odsustvu bio osuđen na 35 godina zatvora.

Apelacioni sud je preinačio ovu odluku i pravosnažnoga osudio na 15 godina, to je ponovo preinačeno na 12, a 2018. i na deset godina robije. Taman da zameni Belivuka.

„Problem“ sa novim vođom bilo je to što je Prelić bio navijač, pa čak i Grobar, a nije bio ni kriminalac poput Stankovića i Belivuka.

Istina, nakon što je postavljen za vođu pokušao je da suzbije prve slučajeve vređanja Vučića na stadionu Partizana, ali su momci koji su tom prilikom „preskočili ogradu“ dobili batine od pobesnelog naroda, kome je bilo muka od toga da ih mlate huligani zbog uvreda na račun predsednika.

Nedugo zatim Prelić je morao da ode sa južne tribine, zato što je i Grobarima preselo to da ih kontroliše neko od ljudi koje im je slala država.

Kako se navike lako stiču, a teško ih se osloboditi, po Prelićevom odlasku nije se sa Juga moglo čuti vređanje Vučića, i bes se izlio na upravu zbog propadanja kluba.

Katastrofalni rezultati u prošloj sezoni zapalili su varnicu i pobuna je pre nekoliko dana sa tribina prešla na ulicu, a država u ovom trenutku ne vlada situacijom.

Ulica je poslednje mesto na kojem Aleksandar Vučić želi da vidi navijače, jer dobro zna da njihovo dugogodišnje „poznavanje ulice“ može da izazove probleme.

Čini se da je kontrola štete razlog zbog kojeg je dan pre nego što je trebalo da se održe demonstracije Grobara, dozvolio Miloradu Vučeliću da podnese ostavku.

Ostaje da se vidi za koju taktiku će se opredeliti predsednik Srbije – da li će se uzdati u to da će se, poput opozicije, Grobari umoriti od bune na ulici ili će posle Vučelića dozvoliti i ostalim članovima uprave da se smene. Nije isključeno ni da će dovesti neku novu, ali takođe „poslušnu“ upravu.

Oslobađanje južne tribine očigledno će biti proces, istao kao i oslobađanje „zarobljenog“ kluba.