Perkins neće biti dovoljan

Videlo se u ovoj sezoni već pre da se na parketu, osim dirigovanja Andree Trinkijerija, najviše nedostaje uloga koju je nosio Kori Volden.

I u napadu, posebno u pogađanju u serijama, posebno kad drugi stanu, a posebno u odbrani gde je on bio stožer odbrane od pika, uz Jaramaza, koji je ove sezone zbog povreda više pauzirao nego što je igrao.

Kodi Miler Mekintajer koji je doveden kao zamena za Voldena, bez obzira na kvalitet koji poseduje, ni u jednoj od pomenutih stvari nije mogao da pokrije odlazak Voldena u komšiluk.

Amerikanci u Evropi, posebno bekovi koji su tu već dugo, veoma teško menjaju navike, i očekuju da ekipe njima prilagođavaju svoju igru.

Utoliko Mekintajer, kome odbrana nikad nije bila jača strana, a i šut mu nije u vrhu CV-ja, od početka sezone izgleda kao da igra „pod ručnom“.

Tek ponekad je bljesnuo u tranziciji i prodoru, ili je dugo držao loptu, ili prilično tromo „vrteo“ pikove.

Slično je radio i Gordić, nestala je čak i njegova dobra saradnja sa centrima.

I onda je protiv Trenta debitovao Džošua Perkins, momak čija je najjača referenca bio Univerzitet Gonzaga sa kojeg dolazi, a mnogo manje poljske Gljivice, ekipa iz koje je došao u Partizan.

Za kratko vreme provedeno na parketu (18 minuta) pokazao je da donosi dosta toga, od mnogo čega što crno-belima fali ove sezone.

Najpre, pokazao je da nema straha, za samo par minuta podelio je tri perfektne asistencije, dugo navijači Partizana nisu u svojim redovima gledali nekog ko ima tako oštar i precizan pas.

Zatim, pokazao se i kao solidan šuter, i to iz pozicija koje je sam iskreirao.

I konačno, u situacijama kad je predugo držao loptu, pokazao je da mu ne nedostaje ni strpljenja, ni ideja.

Ne može Perkins naravno da zakrpi sve rupe u redovima crno-belih.

Kada se vrati Jaramaz spoljna linija bi mogla da deluje prilično kompletirano, ali je „unutra“ stvar alarmantna.

Osim Mozlija koji je na svom nivou, a s Perkinsom, će biti još bolji, i donekle Tomasa koji grize u defanzivi a u napadu je neprepoznatljiv, ostali su ispod svakog nivoa u oba pravca.

I Janković, i Mika su „crne tačke“ u odbrani od pika, „ne stižu nigde“, a u napadu previše mekani za sudar sa fizički jakim centrima.

Najveća enigma ove sezone je svakako Rade Zagorac, na parketu deluje pogubljeno i uplašeno, volje mu jedino ne nedostaje, ali pomaka u igri nema.

Na treneru Saši Filipovskom je da nađe način da mu podigne samopouzdanje koje je trenutno ispod nule.

Stoga izjava sportskog direktora Nikole Lončara da pada za pojačanje ima, ali da za sada neće dovoditi „četvorku“, zvuči potpuno samoubilački.

Igrač na toj poziciji sa solidnim šutem, desetak poena u rukama, i brzim nogama i rukama, jednostavno je neophodan ovoj ekipi da bilo šta uradi, i u ABA ligi, i u Evrokupu.