Persijski derbi: Stadion „Azadi“ kao poprište rata i hodočašća

Iranci su se prvi put upoznali sa fudbalom krajem 19. veka. Britanski radnici u lučkim gradovima učinili su da se ova igra popularizuje i počeli su da se osnivaju prvi klubovi, a iranski fudbaler Sadagiani koji je u to vreme nosio dres belgijske Šarloe, a kasnije Fenerbahčea, doprineo je svojim povratkom u zemlju razvoju fudbala. Prvi šampionat pokrenut je 1960. godine.

Do pre četrdeset gopdina rvanje je bilo najvažnija sporedna stvar u toj zemlji. Danas je Iran najfudbalskija nacija Azije kao zemlja koja je pet bila deo Mondijala, tri puta pokorila Aziju i na četiri učešća bila trećeplasirana.

Naročito su uspešni u fudbalu na pesku kao dvostruki šampioni Azije i trećeplasirani na smotri najboljih nacionalnih timova.

Iranska futsal reprezentacija spada u sam vrh svetskih selekcija sa brojnim naslovima prvaka na značajnim turnirima.

Arbitar Alireza Fagani važi za najboljeg i sudio je finale OI u Riu 2016. godine, a zanimljivo da je delio pravdu na meču između naše zemlje i Brazila na Svetskom prvenstvu u Rusiji.

Oko 90 odsto populacije navija za jedan od dva velika kluba – Persepolis ili Esteglal. Podrška ne izostaje ni iz dijaspore, a milioni ljudi na Bliskom istoku van granica Irana takođe podržavaju ove velikane.

Navijači su mahom klasno podeljeni, ali oko jedne parole su složni: “Dole Amerika”. Izbor kluba važan je isto koliko i izražen nacionalni identitet čiji je neraskidivi deo.

Na dan derbija Teheran je obojen u plavo-crveno. Blagajne su opkoljene. Stadion Azadi dupke je pun. Navijači su na reflektorima.

Zdanje nosi naziv po slobodi i dom je reprezentacije Irana, Persepolisa i Esteglala. Stolice se uklanjaju i ostavlja se samo betonska konstrukcija kako bi se duplirao kapacitet, dok desetine hiljada fanatika ne preže da se fizički obračuna kako bi se probilo do ulaza.

Policijske snage čine sve da se izbegne haos, ali situacija zbog nabujalih emocija gotovo uvek izmiče kontroli. Portreti vođa Hamneja i Homeinija dominiraju nad stadionom.

Plavo-beli papagaj koji letom prkosi suparničkim navijačima Persepolisa deo je folklora.

Delegiranje evropskih sudija u koje oba kluba imaju poverenje potencijalno je značilo nepristranost, ali neizbežni prigovori dodatno su rasplamsali strasti tako da se ne veruje ni inostranim sudijama, pa danas ponovo sude Iranci. Godišnji bilans pobeda u derbiju važniji je od svake titule kao stvar prestiža i samopoštovanja.

Nakon zbacivanja poslednjeg monarha šaha Mohameda Reze Pahvalija narod se na referendumu ujedinio oko ideja koje je utemeljio revolucionar Homeini i opredelio se za teokratski poredak koji je jedinstven na svetu kao jedini u modernoj istoriji. Njegov dolazak značio je raskid sa prošlošću i gašenje monarhističkih velikana Šahina i Taja.

Esteglal je stariji klub osnovan 1945. godine malo posle Konferencije u Teheranu od strane biciklista koji su mu dali ime Savaran koji upravo to znači.

Četiri godine kasnije preimenovan je u Taj što u prevodu sa persijskog znači “kruna” i od samog početka pratila ga je armija navijača.

Važi za klub slavne prošlosti koji je prvi prepoznat kao institucija u celoj Aziji.

Prvi iranski fudbaler koji prešao u inostrani klub bio je Jedikar koji je ujedno najviše golova postigao suparničkom Sahinu.

On je 1957. godine pojačao berlinsku Viktoriju, a njegovim stopama kasnije je pošlo još nekoliko iranskih fudbalera.

Taj je do revolucija neprikosnoveno vladao iranskim fudbalom. Kruna na Krunu stavljena je 1970. godine osvajanjem Azijske lige šampiona.

Kroz istoriju su ga pomagali vlada i bogati privrednici. Političkim zaokretom klub je dobio novi naziv Esteglal koji odgovara duhu revolucije i u prevodu sa persijskog znači Nezavisnost. U sezoni 1990/91 Esteglal je još jednom “bacio pod noge” Aziju.

Persepolis je formiran 1963. godine od strane iranskog boksera Abdoa. Klub se u početku takmičio u gradskoj ligi.

Sudbinu mu je odredilo rasformiranje slavnog Šahina 1967. godine, a rukovodstvo iskoristilo je istorijski trenutak i dovelo većinu igrača bivšeg kluba. Od tog momenta Crveni se pridružuju po snazi i broju navijači Plavima koje će kasnije preskočiti po broju nacionalnih titula i tako postati ubedljivo najtrofejniji iranski klub koji je dva puta propuštao priliku u finalu Azijske lige šampiona da u potpunosti dominira nad glavnim rivalom od kojeg ima šest titula više i poslednjih isto toliko godina suvereno vlada Persijskom pro ligom formiranom 2001. godine.

Zbog osmogodišnjeg rata sa Irakom fudbal je stopiran na period od deset godina. Persepolis i Esteglal odigrali su 93 susreta, a Plavi trenutno imaju dve pobede više dok su Crveni više puta zatresli mrežu.

Prvi derbi odigran je 5. aprila 1968. godine i završen je bez pobednika. U naredne tri utakmice Esteglal je slavio sa 3:0 da bi se Persepolis pet godina kasnije osvetio najvećom pobedom zabeleženom do sada od 6:0 uz het-trik Bežadija.

Četrdeset i treći derbi odigran 1995. godine obeležili su veliki incidenti, letele su kamenice i došlo je do masovne tuča na stadionu zbog navodne sudijske krađe kada je arbitar oživeo “mrtvi” Esteglal spornim odlukama i par minuta pred kraja susreta sa dva brza gola Persepolis je izbegao poraz.

Fudbalski savez Irana odlučio se za angažovanje uglavnom evropskih sudija isključivo za derbi mečeve.

Pet godina kasnije desio se sličan scenario. Legendarni golman Persepolisa odlučio se za prelazak u redove najvećeg rivala zbog čega je trpeo stravičan pritisak navijača i javnosti. Nije uspeo da zadrži koncentraciju i napravio je kardinalnu grešku u 86. minuta kada nije pravovremeno istrčao zbog čega mu se ceo stadion rugao, a slučaj proglašen karmičkom pravdom.

Ipak, sigurnog raspeća spasio ga je čuveni iranski Maradona Ali Karimi koji je minut pre kraja susreta dao gol za 2:2. Likovali su igrači Esteglala, ali i naseli na provokaciju Rafata kojeg je golman Parviz udario u lice, a ulje na vatru dolio miljenik nacije vezista Reza Estili koji dao pogodak upravo protiv SAD-a na Svetskom prvenstvu u Francuskoj 1998. godine kada je Iran slavio sa 2:1 u toj čuvenoj utakmici.

Rat sa terenena proširio se ulicama Teherana. Tog dana navijači su doslovno demolirali sve čega su se dohvatili. Razbijeno je čak 250 autobusa, stotine izloga i automobila. U pritvoru nije bilo mesta za sve vinovnike.

Prelazak u tabor rivala najveći je greh. Igrače koji se odluče za tako hrabar ili lud potez očekuje izlaganje stubu srama. Uvrede, ismevanje, poniženja i uhođenje deo su rituala.

Tako se Mehdi Hašeminasab koji je 2000. godine prešao iz Persepolisa u Esteglal slomio pod pritiskom terora, prekrio rukama lice i plakao poput deteta pred punim stadionom.

Okršaj odigran 2011. godina pamtiće doživotno navijači oba kluba. Napadač libijskog porekla rođen u Irskoj i bivši član Lester sitija Zajed upisao se u istoriju derbi mečeva kada je het-trikom doneo pobedu Persepolisu koji je gubio sa 2:0 do 82. minuta za totalni preokret.

Interesantno da je Zajed pred transfer lično otišao u iransku  ambasadu u Irskoj kako bi dobio garancije da će njegov boravak biti bezbedan, a ispostaviće da će uspomene iz Irana zauvek nositi u srcu.

Smrt kapitena i napadača Persepolisa Hadija Norouzija koji je prethodno mesecima trpeo pritiske i preminuo u snu usled srčanog udara 2015. godine ujedinila je na trenutak prvi put pristalice oba kluba. U znak poštovanja navijači oba kluba simbolično su u 24. minutu skandirali njegovo ime po broju na dresu koji je nosio.

Od Islamske revolucije 1979. godine ženama je strogo zabranjeno prisustvuju mečevima muških ekipa što je naišlo na snažan otpor i odjek unutar zemlje i u svetu.

Žene koje su pokušavale da se preruše u muškarce su hapšene, dok se jedna navijačica Estgalala u znak protesta zapalila ispred suda i kasnije podlegla ranama.

FIFA je razmatrala da Iran suspenduje iz članstva, ali je prvi čovek svetske fudbalske federacije Đani Infantino 2019. godine uspeo da privoli tamošnju vlast da donese uredbu kojom se ženama omogućilo to pravo. Prema nezvaničnom registru čak 23 hiljade žena u Iranu danas trenira fudbal.

Oba kluba su u vlasništvu države. Nedavna odluka čelnika Azijske lige šampiona da se ne dodeli licenca Persepolisu i Esteglalu zbog neispunjavanja svih uslova pokrenula je lavinu negativnih komentara.

Po svemu sudeći politička odluka sprečila je klubove slavne tradicije da učestvuju u takmičenju koje bez njih nije isto. Iako je budžet iranskih ekipa poprilično skroman u odnosu na ostale iz prestižnog azijskog takmičenja nije retkost da doguraju do završnice na krilima frenetične podrške navijača.

Iranski klubovi generalno neguju politiku angažovanja isključivo domaćih igrača do mere da su skoro stoprocentni u svim ekipama. Iranci su ponosni na svoj fudbal u celini, a posebno na derbi koji se smatra jednim od najintezivnijih na planeti i najvećim u Aziji.

Ako bi se u par reči mogao opisati čitav iranski fudbal bilo bi to divljina, strast, fanatizam i patriotizam.