Pešić: Srpska košarka je kao u koncentracionom logoru

Nakon zanimljive, do sada neispričane priče o izostanku Nikole Jokića sa prošlogodišnjeg Svetskog prvenstva, Pešić je govorio o srpskoj klupskoj košarci i situaciju u kojoj samo Crvena zvezda i Partizan igraju međunarodna takmičenja opisao kao boravak u koncentracionom logoru, piše Sport Klub.

„ABA liga je bila važna. Nikada niko nije rekao da je ABA liga nešto što smeta košarci ili srpskoj košarci. Čak naprotiv. Ona je doprinela da se košarka na prostorima bivše Jugoslavije razvija i to apsolutno mislim da se slažemo. Međutim, sve je neka dijalektika, sve ide u drugom pravcu. Ja lično smatram da srpski klubovi, ako gledamo samo srpske klubove, ja ne govorim u njihovo ime, to moraju srpski klubovi da kažu svoj stav. Ja ga ne čujem. A oni treba da znaju, ti srpski klubovi da su oni zaduženi pre svega za razvoj košarke. Ne reprezentacije nego za ukupan razvoj košarke u Srbiji. To oni treba da kažu i oni bi trebali da se bore za to, a ne ja. Ja samo dajem inicijativu i svoja zapažanja“, počeo je selektor.

„Mi imamo situaciju, kakva je sada trenutno, a to već traje malo duže, ABA liga je jedina liga u Evropi kod koje je otvoreno tržište. Šta znači to? To znači da jedan tim u ABA ligi koji je učesnik može da igra sa 12 stranaca. Za razliku od svih ostalih nacionalnih liga sa kojima mi želimo da se takmičimo, ne samo na reprezentativnom planu nego i inače. To je Španija, to je Italija, to je Francuska, to je Turska, to je Grčka, to je Nemačka… Oni imaju sistem, to je pravilo 6+6, negde 7+5 ili 5+7 kako hoćete. Apsolutno niko nije protiv stranaca, pa ja sam radio godinama, više radio kao stranac u ovim državama nego u Srbiji. Ja sam još za Jugoslaviju, da se razumemo, ali živim u Srbiji, želim da se Srbija razvija, da ide dalje, gotovo je sa Jugoslavijom“, strastveno je objasnio Pešić i nastavio:

„Drugo, već godinama ni jedan klub u Srbiji ne igra evropska takmičenja. Zamislite kad ste zatvoreni, u zatvoru, vi ste praktično u koncentracionom logoru. Igrate između sebe i ne znate uopšte šta se dešava van i svi ste oduševljeni vašim uspesima koji se dešavaju u tom vašem koncentracionom logoru jer ne znate više šta je napolju, kako je u Evropi. A govorimo da smo mi zemlja košarke.

Samo Zvezda i Partizan igraju napolju, ali ostali ne igraju, ne postoji nikakva šansa. Moraš da se prijaviš. Moraš da se prijaviš. FMP je to probao, FIBA je to prihvatila, izvolite kroz kvalifikacije. Znači, FMP je napravio pokušaj da igra Evropu. Šta to znači – znači da želimo da se razvijamo. Igramo mi i ovde, ali hoćemo malo i u Evropu, da naši igrači stiču iskustvo, da publici malo priuštimo i druge ekipe. Toga nema“.

Zapitao se Pešić kada i ko će da promeni ove stvari ako Srbija sebe nazva zemljom košarke:

„Sad ja pitam te koji treba da rešavaju budućnost, da donose odluke – šta vi čekate? Prvo, mi imamo ogromnu popularnost košarke, nikada veća popularnost košarke, ne zbog ovih 20.000 što dolaze na Partizan i Zvezdu nego inače, i zbog reprezentacije i zbog naših igrača koji godinama prave fantastične rezultate u inostranim klubovima ili u NBA. Kako to sada iskoristiti i pretočiti u kvalitet? Mora da postoji profesionalna liga, jedistvena gde igraju i Zvezda i Partizan i svi klubovi. Za to postoje apsolutno svi uslovi. Pre svega sportski. Drugo, ja sam to rekao. Državni projetak u ovoj zemlji je samo reprezentacija, ne košarkaška nego sve reprezentacije i nacionalna liga. To je ono što će država sigirno i u budućem periodu da podržava. Da li u materijalnom smislu, pa i tako. Koliko, ja to ne znam. Mi imamo sve uslove da pravimo svoju ligu i da naših prvih šest klubova kao što se to dešava u Litvaniji koja je izašla iz VTB lige daleko pre rata u Ukrajini, formirala svoju ligu, njihove zajednica gradova su to podržele, pomagale. Oni imaju profesionalnu ligu. Iz te lige, pet ili šest klubova svake godine igraju internacionalna takmičenja i sigurno je da će se sve dalje razvijati.

Ja ne mislim da mi treba drugoga da kopiramo, ali mi moramo da naučimo jednu stvar, a to je da ponekad moramo da priznamo da neko od nas u životu radi bolje. To je teško da se prizna ponekad, zato što smo mi ti, ali ako si spreman da prihvatiš iskustva i uspehe drugih i da od njih naučiš i prilagodiš uslovima koje ti imaš – ti ideš napred. Ako je sve obrnuto – ti stojiš. Ti ostaješ u koncentracionom logoru. I zadovoljan si time zato što ne vidiš šta se okolo dešava„, zaključio je.