„Petice“ su blago

Ostali su mahom koristili „lažne petice“ ili su igrali sa dve četvorke. Generalno, velika je kriza i jako je teško pronaći dobre klasične centre.

Ekipe ili reprezentacije koje to imaju u velikoj su prednosti. Imati centra koji dobro trči, ima izuzetne fizikalije i pritom razume košarku neverovatna je blagodet. Centar koji ima dobar pregled igre i pas automatski primorava odbranu da skuplja na njega, samim tim dobrim pasom sa petice ubrzava se protok lopte i spoljna linija daleko lakše pronalazi adekvatna rešenja. Kvalitetni centri poput Jokića, što je Srbiji neuporediva prednost, nisu samo dobri u otvaranju ka košu nakon napravljene blokade u „piku“ već i od koša.

U stanju su da licem napadnu, pogode sa distance za tri poena i to je nešto što se izuzetno teško brani. Na Mundobasketu je generalno primetno da u odbrani centri ne iskaču visoko u odbrani od „pika“ već više ostaju dole, brane prostor u takozvanom dropu.

Ako pogledate recimo klasične centre ostalih reprezentacija, Litvanije i Australije posebno, videćete krucijalnu razliku u odnosu na Jokića. Jonas Valančijunas nema taj pregled igre, povratni pas, kreaciju sa niskog posta. Takođe, ni Mark Gasol više nije centar koji voli dominaciju na niskom postu; prečesto se izvlači spolja i podseća na neku četvorku.

Janis Adetokunpo je recimo trojka bez dobrog šuta. Bez obzira na fizičke predispozicije, fenomenalnu fizikaliju, on voli da napada koš okrenut licem i da onda iz driblinga koristi svoje prednosti. Kinezi su recimo primer selekcije koja ima trojicu izuzetno visokih igrača od 218, 213 i 214 centimetara koji jednostavno nisu prilagođeni modernoj košarci i koji nemaju tu vrstu kreacije i dominacije sa niskog posta.