Plaćanje priprema i premija nije sistemsko ulaganje

Mešanje politike i sporta trenutno ne postoji, mediji su ti koji na veštački način suprotstavljaju dve strane – kaže za Danas bivši vaterpolista i predsednik opštine Novi Beograd Aleksandar Šapić, komentarišući reakcije na izjavu srpskog reprezentativca da „osam-devet medalja na OI u Riju nisu proizvod sistemskog ulaganja“, odnosno da „u Srbiji više praktično nema vaterpolo klubova – svi su pred stečajem.“

Prlainović nije pominjao finansiranje priprema reprezentacije, vrlo jednostavno je dao do znanja da je, pre svega vaterpolo, ostao bez baze i da je hronična besparica ugasila klubove, pa i mlađe kategorije. Sistemsko ulaganje, najjednostavnije rečeno, jeste državno investiranje u infrastrukturu i omogućavanje deci da se sportom bave besplatno.

– Nije trenutak da se sad priča o tome, ali vi novinari i mediji u Srbiji, krenite slobodno već od prekosutra. Znate sve dobro, šta je potrebno sportu, ne moramo mi sportisti da se zameramo političarima, ministrima i vrhu države. Ovih osam-devet medalja ovde (na OI u Riju) nisu proizvod sistemskog ulaganja. U Srbiji praktično više nema profesionalnih vaterpolo klubova, svi su pred stečajem. Nemam šta da dodam na to. Mi smo sa svoje strane uradili što smo mogli – rekao je Prlainović.

Na njegovu izjavu nadovezao se Davor Štefanek rekavši da „nije tačno da u našoj zemlji nema sistemskog finansiranja sporta“, odnosno da su rezultati koji je postigao rezultat obimnih priprema koje je finansirala država.

Ivana Španović takođe se našla u centru pažnje pošto je na pitanje novinara odgovorila da je izuzetno zadovoljna podrškom države svom sportu i realizaciji njenog programa. Bronzana atletičarka iz Rija morala je naknadno da pojašnjava svoje reči koje su u nekim medijima prenete kao odgovor Andriji Prlainoviću.

– Moja izjava se nije odnosila na mišljenje mog sportskog kolege Andrije. To je bio isključivo moj odgovor novinaru na pitanje da li sam lično zadovoljna uslovima koji su meni obezbeđeni za Rio. Da, jesam zadovoljna uslovima koji su mi obezbeđeni u mojoj zemlji za koju sam izborila bronzanu medalju i tačka.

Španovićeva je naglasila da se ne stavlja ni na jednu stranu, odnosno da njeno mišljenje ne treba dovoditi u vezu sa politikom.

– Ja sam sportistkinja i moje nezadovoljstvo ili zadovoljstvo nije kampanja, podrška ili kritika vlasti, to je moje lično mišljenje koje vi tražite, isto važi i za sve moje kolege, vrhunske sportiste koji takođe imaju svoje mišljenje o odnosu prema njima i sportu kojim se bave. I zato pustite nas da budemo ono što želimo, volimo i radimo punog srca. Jednostavno i skromno, da budemo – sportisti – navela je Ivana na društvenim mrežama.

Na pitanje da li je privatizacija rešenje za vaterpolo u Srbiji Šapić odgovara da bi izlazak na slobodno tržište uništio sve klubove, „osim možda FK Crvena zvezda i Partizan“. Istovremeno, bivši srpski reprezentativac ne želi da kaže svoje mišljenje o rešenju za klupski sport jer „postoje ljudi koji sigurno to znaju bolje od mene i ne bi bilo fer da se pravim pametan a ne snosim nikakvu odgovornost.“

– Činjenica je da ne postoji rešenje za sistemsko finansiranje klupskog sporta. Nisam ja to izmislio, svaki dan slušamo da imamo problem – da li privatizacija ili ne. Sport je generalno neprofitabilna stvar ne računajući fudbal, ili NBA u Americi, a u Srbiji su svi sportovi neprofitabilni, čak ni fudbal nije profitabilan – kaže Šapić. On dodaje da u situaciji kada se govori o „problemima“ u srpskom sportu nije fer ne pomenuti i dobre stvari koje su urađene u poslednjih sedam-osam godina, uključujući nacionalna priznanja, veće nagrade za rezultate i bolje uslove za individualne sportove.

– Ono što je Srbija u poslednjih sedam-osam godina uradila i što danas radi za vrhunski sport je za svaku pohvalu. To govorim kao sportista, nisam ni na vlasti ni u opoziciji i baš me briga za bilo koju stranku – kaže Šapić.

Pohvale na račun uslova u kojima su se sportisti spremali za Rio ima i selektor rvačke reprezentacije Milorad Dokmanac.

– Veoma smo zadovoljni načinom programskog finansiranja priprema od strane Ministarstva omladine i sporta, a ishod toga je i Štefanekovo zlato, odnosno rezultati Viktora Nemeša i Kristijana Frisa – kaže Dokmanac potvrđujući tako mišljenje Davora Štefaneka, koji je rekao da su rezultati koje je sam napravio i koje prave njegove kolege iz reprezentacije bili ostvareni uz „izuzetnu pomoć i podršku naše države preko resornog Ministarstva za sport i omladinu kao i Olimpijskog komiteta“.

Upitan da opiše uslove u kojima trenutno funkcionišu rvački klubovi, Milorad Dokmanac odgovara da u Srbiji trenutno ima 50 klubova sa oko 2.500 rvača, koji zavise od budžeta lokalne samouprave i koji nemaju ni finansijski ni kadrovski kapacitet za razvoj talenata.

– Poređenja radi, Turska (koja je na Olimpijskim igrama u Riju osvojila pet medalja u ovom borilačkom sportu, prim. aut.), ima 5.000 klubova, isti broj medalja pokupio je i Iran, zemlja sa milion rvača. Mi imamo izuzetno malu bazu iz koje crpimo rezultate – kaže Dokmanac.

Selektor dodaje da talentovani sportisti u klubovima mogu doći samo do prvog stepenika, a za značajnije rezultate potrebno je da Savez, koji se finansira novcem koji dodeljuje Ministarstvo omladine i sporta i prihodima od organizacije međunarodnih takmičenja, nastavi ulaganje.

– Ministarstvo omladine je zaduženo za vrhunski sport, Pokrajinski sekretarijat treba da vodi računa o kadetima i juniorima, dok klubovi finansijski zavise od lokalne samouprave. Koliko će novca lokal izdvojiti za klub, to zavisi od njihovih prioriteta i snage koju imaju – kaže Dokmanac.

Na pitanje da li činjenica da su rvački klubovi mahom skoncentrisani u Vojvodini, odnosno da većina gradova nema rvačku klupsku scenu (samo četiri grada u ostatku Srbije imaju klubove), može da ugrozi opstanak ovog sporta, odnosno da li talenti mogu da propadnu jer nemaju gde da treniraju, selektor odgovara da u Srbiji postoje „43 sportske grane i da svaka traži svoje mesto pod suncem“.

– Mi kao zemlja imamo pad nataliteta, sve manje dece. Ne može svaki sport imati svoj klub u jednoj opštini. U suštini mi se oslanjamo na tradiciju. Nije slučajno to što 35 medalja evropskih, svetskih i olimpijskih medalja dolazi iz Subotice. Ako bismo se širili, rasplinuli bismo se i to bi umanjilo kvalitet – smatra Dokmanac.

Koliko košta svaka medalja

Premijer Vučić je u jednom svom predolimpijskom obraćanju izjavio da je Srbija u regionu odredila najveće premije za osvajače zlatnih medalja u Riju, a da su od nas u Evropi darežljiviji samo Italijani i Nemci. Srbija je sa 45 odnosno 40 hiljada nagrade za individualne odnosno kolektivne sportove znatno darežljivija od, recimo, Hrvatske (nešto manje od 14 hiljada evra), ali i znatno skromnija od nekih drugih susednih zemalja. Portal Istinomer, pozivajući se na pisanje tamošnjih medija, objavio je da će Bugarska za svako zlato dati oko 127.000 evra Rumunija 70.000 i auto reno kadjar, a Mađari oko 112.000 evra. U Evropi ima još zemalja čiji će sportisti više zaraditi nego kolege iz Srbije, Italija izdvaja 150 hiljada, Ukrajinci za zlato dobijaju oko 125. Rusi preko 55, i Kazahstanci, prema tamošnjim medijima, oko 300 hiljada evra.

Za razliku od premiranja i finansiranja priprema, Britanija na celu stvar gleda baš sistemski, kako je razmišljao i Prlainović. Gardijan piše da se broj medalja koje su britanski sportisti osvajali povećavao sa uloženim novcem i da svaka medalja osvojena u Riju košta oko 5,5 miliona evra.