Plasman na Olimpijske igre dokaz da košarkašice Srbije imaju recept za velike stvari

Okolnosti se menjaju, neke od najboljih srpskih košarkašica više nisu u reprezentaciji, međutim Marina Maljković svo vreme ostaje jedina konstanta u reprezentaciji.

Pokazala je i tokom kvalifikacionog turnira, u konkurenciji reprezentacija koje će u Parizu imati važnu ulogu, nalik Australiji, da jednostavno ima recept za velike stvari.

Srbija je pobedom nad domaćinom turnira obezbedila učešće na najvećoj svetskoj sportskoj smotri i to treći put uzastopno što je zaista impresivan rezultat.

Iako je očigledno da reprezentacija više nema format igračica nalik sestrama Dabović, Sonji Petrović, Jeleni Bruks… očekivanja domaće javnosti ponovo će biti velika, pogotovo jer su naše dame i sa Nemačkom, odnosno Australijom igrale utakmice „na jednu loptu“.

Sada već davne 2016. godine Srpkinje su u Riju osvojile istorijsku bronzu, dok su u Tokiju bile četvrte.

Marinin recept za uspeh

Uspeh na kvalifikacionom turniru pripada kompletnoj reprezentaciji, pre svega košarkašicama, ali i stručnom štabu na čelu sa selektorkom Marinom Maljković.

Ako se uzme u obzir da reprezentacija uopšte nije imala vremena za uigravanje, kao i to da su sastav kompletirale tek po dolasku u Brazil, onda sam plasman na Olimpijske igre dobija na dodatnoj težini.

Naše gracije zaslužile su ogroman i snažan aplauz, ali su i same svesne da njihovu koheziju jača i znanje podiže selektorka koja beži od svakog glamura i medijske pažnje.

Možda će nekome izgledati pretenciozno, ali ono što je profesor Aleksandar Nikolić bio a i danas je za našu mušku košarku, Maljkovićeva je za žensku.

Teško da je iko mogao da pretpostavi da će od osamostaljenja 2006. godine Srbija postati jedan od najvažnijih ženskih reprezentativnih kolektiva na Starom kontinentu, ali i u svetu.

Količina i struktura ulaganja svo vreme su u potpunoj disproporciji sa ostvarenim rezultatima, a svaki bitniji u korelaciji je sa trenerskim znanjem stručnjakinje koja ima tek 43 godine.

Izlišno je više i pisati o tome koliko se malo ulaže u žensku košarku. Trenutno je klupska svedena na možda tri ekipe koje se mogu podvesti pod profesionalne organizacije u kojima igračice imaju redovnu platu, stabilne ugovore i primanja od kojih mogu pristojno da žive.

Iz tako skromnog rudnika, Maljkovićeva već više od jedne decenije uspeva da pronađe „zlatne poluge“ i da ih tako ređa da one deluju dragoceno i na svetskom košarkaškom tržištu.

Kada je prvi put zauzela reprezentativno kormilo imala je tek 30 godina. U ženskoj reprezentativnoj košarci u to vreme nadolazio je obećavajući talas talenata iz juniorske selekcije koji je trebalo „zauzdati“, oblikovati i oformiti reprezentativni sklad.

Iako je od mnogih igračica u tom trenutku bila mlađa, postavila se autoritativno oslonjena na znanje i ogromni entuzijazam.

Od te 2011. pa do danas, ćerki Božidara Maljkovića (eufemizam koji ona nikako ne voli) malo koji potez bio je pogrešan.

I kada je bilo neophodno,a zaista jeste, naturalizovati Amerikanke to je činila tako kvalitetno da su Daniel Pejdž 2015. a Ivon Anderson par godina kasnije lako postale integrativni deo reprezentacije Srbije, kao da su odrastale u Šumadiji.

Obe su imale, a i danas daju ogroman doprinos uspesima naše reprezentacije koji su počeli da se nižu od 2013. i Evropskog prvenstva u Francuskoj.

Tadašnje četvrto mesto delovalo je kao fantastičan rezultat, a zapravo je bilo samo uvertira nečega što ni u snovima nije moglo da pronađe mesto.

Od naredna četiri, Srpkinje su osvojile dva prvenstva Evrope, a na jednom su bile bronzane 2019. i to na onom organizovanom jednim delom i u našoj zemlji (zajedničko domaćinstvo sa Letonijom).

Uporedo su se borile i na najvećoj svetskoj sceni na kojoj su po navici u gro planu Amerikanke i Australijanke (od 1953. i prvog Svetskog prvenstva, Amerikanke su osvojile 11 zlata, Australija i Brazil po jedno, a Sovejtski Savez šest).

U dva navrata završavale su sa učešćem u četvrtfinalu, dok su u Riju 2016. na Olimpijskim igrama osvojile istorijsku bronzanu medalju.

U svim tim uspesima učestvovala je Marina Maljković koja će naše dame predvoditi i u Parizu.

Ivon Anderson častila drugarice kartom za Pariz

Rezultat iz Brazila vredan je svakog poštovanja. U reprezentaciji bez izrazitih asova, Jovana Nogić i Ivon Anderson nametnule su se kao lideri.

Naročito je 34-godišnja Amerikanka delovala impresivno tokom kompletnog kvalifikacionog turnira.

Uostalom, u pobedi nad Brazilom (72:65) koja će se ispostaviti krucijalnom na kraju kvalifikacionog puta, učestvovala je sa čak 30 poena, imala je i osam skokova kao i dve asistencije i to bez ubačene trojke.

U poslednjem duelu odigranom sa Australijom, koji su naše gracije izgubile sa 75:73, dala je 20 poena, uz četiri skoka i dve asistencije.

Jedino je protiv Nemačke, na startu kvalifikacija imala skromniji učinak (8p, 7as).

Nevezano za statistiku, Amerikanka je imala krucijalnu ulogu u timu kao organizator igre i neko ko je bio ubedljivo najdominantniji u igri jedna na jedan.

U poslednja dva meča gotovo da nije izlazile iz igre (prosečno igrala 33 minuta). Preuzimala je odgovornost kad god su naše gracije gubile ideju u napadu i nit sa organizovanom i smislenom igrom.

Imala je dva fantastične simultanke protiv Australije i Brazila i time se nametnula kao lider koji je saigračice odveo u Pariz.

– Mislim da je ovo dokaz da smo sazidane od čvrstog materijala. Ova generacija ima svoju priču i ispisuje je svaki put iznova novom borbom i svaki put budemo sve bolje. Olimpijske igre su velika stvar i velika čast i to je nešto što sam od kada smo završile prošle Igre u Tokiju imala na umu i u srcu i taj isti žar sam videla i kod saigračica i to je upravo razlog zašto smo na kraju uspele da se kvalifikujemo u Pariz – poručila je Anderson.