Pobeda gajenog šovinizma: Vaterpolo trener Mirko Vičević „poslušao“ „navijače“ i napustio Crvenu zvezdu

Osvajač olimpijske, svetske i evropske titule pod kapicom Jugoslavije, izdržao je na klupi crveno-belih do kraja meča sa Steauom, ali je zbog svega što se dešavalo od prvenstvenog duela protiv Šapca do 9. kola Lige šampiona podigao sidro i napustio beogradski klub.

Prvo je doživeo da ga baš Zvezdini navijači teraju transparentom „Šiptar, Hrvat, balija nije moja bratija“ i skandiranjem “Delije, delije, hajmo svi u glas, Mirko Vičević nikad deo nas”, “Mladiću (Ratko, prim. aut) moj, problem je tvoj, što si mi srpski heroj!” … a onda da se uprava četiri dana pravi mrtva, pa sastavi neverovatno saopštenje, u kom mu se izvinjava ali ničim ne osuđuje šovinistički verbalni pir na račun Hrvata iz Kotora nego preplašeno konstatuje da su vrli protestanti sa tribina mirno napustili bazen.

I ko zna šta još van domašaja javnosti, jer od početka kraja njegove epizode u Beogradu nije izustio ni reč o napadima čija je meta bio, čemu je ostao dosledan i juče, nakon što je ponižen i uvređen jutro dočekao u rodnom mestu.

Svojom voljom, bez energije da se bori sa vetrenjačama, jer se lično uverio u nedodirljivost sumnjivih tipova iz redova navijačke armije Crvene zvezde (isto važi za njihove kolege iz tabora Partizanovih pristalica).

Po naredbi onih što su mu pretili, pošto takve ni država ne dira nego ih, od davnina, koristi za svoje politikantske ciljeve. Ili sporazumno, kao „mir, mir, niko nije kriv“ formula uobičajena u škakljivim uslovima razlaza pre vremena.

Da stvar bude tragičnija, klub do zaključenja ovog broja nije potvrdio ni demantovao da je već u potrazi za trećim trenerom od početka sezone, jer je pre nekadašnjeg predsednika Hrvatskog građanskog društva u Kotoru i člana Demokratske partije socijalista, Mile Đukanovića, uverenog da su ratovi 90-ih na teritoriji bivše SFRJ bili „agresorski a ne građanski“, Zvezdine vaterpoliste vodio Aleksandar Filipović.

Možda direktor Igor Milojević i ostali klupski čelnici pronađu još boljeg stručnjaka, a taj napravi velike stvari u nastavku sezone, ali ostaće bruka.

Crvene zvezde, Beograda, srpske države i društva, jer se nisu „polomili“ u uzimanju Vičevića u zaštitu; osuđivanju šovinizma uperenog protiv čoveka koji nije poslušao direktivu Vaterpolo saveza Hrvatske i ostavio Srbe i Crnogorce na cedilu u tadašnjoj reprezentaciji pred Evropsko prvenstvo 1991. godine; procesuiranju lica koja mu nisu dala da se bavi svojim poslom.

Baš zbog toga ovo nije prvi, a sigurno ni poslednji takav skandal u našem sportu.

Rađenović: Tužno, ružno i mučno

– Ne znam šta bih vam pametno rekao, osim da mi je kao njegovom saborcu i prijatelju iz reprezentacije, odnosno višegodišnjem ljutom rivalu u prvenstvu zajedničke države, jako žao što mu se ovo dogodilo. Svako moje dalje i dublje komentarisanje ponašanja Zvezdinih navijača moglo bi biti pogrešno shvaćeno, jer sam skoro dve decenije proveo u Partizanu. Ostavio bih, zato, njegovom doskorašnjem klubu da objašnjava i rešava sistuaciju, uz jugonostalgičarsku nadu da će svi izvući pouke iz Mirkovog slučaja. Voleo bih se više nikada na ovaj način ne mešaju politika i sport, mada je njihova simbioza stari problem. I ne samo naš. Stari Grci su prekidali ratove zbog Olimpijskih igara, a šta danas rade ljudi… Tužno, ružno, mučno… – kaže za Danas Vičevićev igrački kompanjon i doskorašnji predsednik Stručnog saveta Vaterpolo saveza Srbije Goran Rađenović.