Pobeda Srbije nad Turskom: Trijumf volje, želje i ogromnog entuzijazma

Maksimalan učinak u novembarskom kvalifikacionom „prozoru“ omogućio je košarkašima Srbije jednostavnu računicu do kraja nadmetanja za mesto na Mundobasketu.

U poslednjem, februarskom „prozoru“, pulenima Svetislava Pešića biće potrebna samo jedna, od dve moguće pobede – na strani protiv Grčke, odnosno kod kuće u duelu sa Velikom Britanijom.

Deluje da je veći deo posla završen posle pobede u neverovatno dramatičnoj završnici meča sa Turskom, posle kojeg su gosti i definitivno izgubili šanse da se nađu meću putnicima na Mundobasket.

Odlučnost Marka Gudurića i Vladimira Lučića da odigraju utakmicu sa Turskom (protiv Velike Britanije nisu bili u sastavu zbog klupskih obaveza) nemerljivo je doprinela kvalitetu igre reprezentacije Srbije.

U okolnostima kada se Srbija na renomiranog rivala namerila sa  jednim plejmejkerom, Stefanom Jovićem, koji, pak, trenutno nema klub, a van takmičarskog ritma je praktično već mesecima, bilo je jasno da će Guduriću pripasti jedna od važnijih uloga organizatora igre.

U njemu, Anđušiću i Jaramazu selektor Pešić video je rešenja na mestu jedinice, uzdajući se u njihove sposobnosti da sa dvojke budu produktivni u saradnji sa centarskom linijom.

Selektor je takvim pristupom pogodio; jednostavno, njih trojica zbirno su imali 12 asistencija, od ukupno 20, a zajedno sa Jovićem čak 17.

Izlišno je pričati o tome koliko je bitnu ulogu imao Gudurić prilikom brojnih situacija u kojima je igrom jedan na jedan „izmišljao“ poene kada primarne akcije nisu prolazile.

Defanzivno, Srbija možda test nije rešila sa maksimalnom ocenom, naročito ako se sagleda čvrstina i automatizam u drugom poluvremenu, u kojem je Skoti Vilbekin delovao kao Majkl Džordan u najboljim danima, ali je opet bila dovoljno dobra da naši pulenima ostane glava iznad vode.

„Orlovima“ su u drugih 20 minuta krila bila sasečena; ostali su bez lakih poena u fazi tranzicije, a pritim su se dosta mučili u pozicionim napadima.

Selektor je pravovremenim reakcijama, uvođenjem, prevashodno Dušana Ristića na petici, dobio na spejsingu u napadu u krucijalnim momentima meča.

Igrač španske Fuenlabrade mogao bi da dobije i epitet meč-vinera. Zbog svog načina razmišljanja, vaspitanja i ispoljenog patriotizma zaslužio je dubok naklon.

Uprkos tome što na prethodnom Evropskom prvenstvu gotovo da nije ni igrao, odazivanje novom pozivu selektora Pešića uopšte nije dovodio u pitanje.

Na njegovo raspoloženje nikada nije uticala minutaža i uloga u nacionalnom timu, naprotiv. Zbog toga i ne čudi što je Pešić posle meča naznačio njegov učinak u drugom poluvremenu, podvukavši da je Ristić primer košarkaša koji vešto ume da sakrije svoje igračke mane, a ispolji vrline.

Radoholik, u poslednjih par godina, 27-godišnji centar nemerljivo je unapredio šut sa distance, pogotovo sa „topa“.

Znali su to njegovi saigrači iz reprezentacije, spremni da u napetim trenucima poslednje četvrtine zavrte „pik end pop“ i omoguće mu da sa centralne pozicije pokaže koliko je igrački sazreo.

Ne jednom, već u tri navrata, kada je bilo – sad ili nikad, Ristić je bio perfektan u šutu sa distance, ujedno i najvažniji faktor odbijanja ataka rivala da preokret pretvore u „kapitalnu dobit“.

Diplomirani psiholog sa Univerziteta Arizona pokazao je na delu naučeno: miran, staložen i koncentrisan od svojih 16, čak 11 poena ubacio je u prelomnim trenucima utakmice.

On je reprezentaciju Turske zadržao na egalu, a njegov drugar iz juniroskih dana u Crvenoj zevzdi, Marko Gudurić je rivala dokusurio.

Zanimljivo je da su sinoć čak trojica nekadašnjih juniora Zvezde reprezentovala Srbiju; zajedno sa Ristićem i Gudurićem i Ognjen Dobrić bio je deo jedne veoma kvalitetne juniorske generacije crveno-belih rođenih 1994. i 1995. godine.

Da je napokon spreman za lidersku ulogu u reprezentaciji, Gudurić je nagovestio u krucijalnim trenucima sinoćnjeg duela. Od rezultata 68:70 preuzeo je odgovornost i kada protok lopte nije bio najbolji sa dva briljantna ulaza inicirao je preokret.

Na kraju su htenje, volja i timska hemija doveli do željenog rezultata. Turska je na 77:76 imala poslednji napad, priliku da rastuži više od šest hiljada navijača u hali „Aleksandar Nikolić“ ali je u tih desetak sekundi personifikovana moć defanzivne čvrstine srpske reprezentacije.

Vladimir Lučić se spustio nisko u stavu, svestan da će Skoti Vilbekin ići do kraja, usmerio ga je u njegovu levu stranu; do poslednjeg atoma snage pokušao je nogama da ga isprati, u deliću sekunde je izgledalo da će ga Amerikanac iscrpeti, ali je u istom momentu Aleksas Radanov pristigao u pomoć, a kada se košarkaš Fenerbahčea podigao na flouter, na ruci mu je bio i Luka Mitrović.

Sve što je trebalo da bude deo opisapobede, verovatno vredne prolaska na Mundobasket, stalo je u tih poslednjih par sekundi.

Ne postoji bolja personifikacija timske pobede od poslednje odbrane reprezentacije Srbije kojojm je matiran protivnik snage selekcije Turske.